Iskustvo sa birokratijom

Često slušamo na ulici, u prolazu negativna iskustva sa birokratijom. Kada se i sami nađemo u sitaciji da nam je potrebno nešto od nje, onda uvidimo i zašto se svi žale. Primer oko APR-a i potrebnih dokumenata za registraciju NVO nam samo govori o teorijskom problemu poznatijem kao “birokrate proizvode više output-ova od potrebnih”, i ovo je primer koji datu tezu potvrđuje.

U teoriji javnog izbora, konkretno u analizi birokratije postoji teza da su birokrate budžet maksimizatori (Niskanen prema Dunleavy, 1991; Shepsle, 2010; Hindmoor, 2006) i da teže da uvećaju budžete svoje birokratske organizacije. Niskanen tvrdi da birokrate da bi uvećale ili zadržale visoke budžete “proizvode previše” (čime god se ove birokratske organizacije bavile). U konkretnom primeru potvrde ovoga, može se reći da MUP i njihove područne uprave u saradnji sa APR-om “proizvode previše”, a to se ogleda na primeru ličnih karti i korišćenja istih.

Kada osnivate nevladinu organizaciju potrebno je da imate ovlašćena lica. U predaji dokumentacije za registraciju potrebno je da ovlašćena lica dostave fotokopiju ličnih karti i potvrdu o prebivalištu ukoliko imaju ličnu kartu sa čipom.

Lična karta sa čipom je trebalo da predstavlja svojevrsnu inovaciju u policijskom i kompletnom birokratskom sistemu. Ukoliko su potrebni podaci za neke privatne firme i sl, onda i razumem potrebu da odštampate podatke sa lične karte i da ih overite. Međutim, nikako mi neće biti jasno zašto u vladinim agencijama ne postoje čitači ličnih karata preko kojih oni mogu na osnovu moje lične karte da utvrde identitet i sve ostale podatke.

Umesto da kao neko ko će biti ovlašćeno lice NVO odem u APR, svoj identitet potvrdim ličnom kartom, oni očitaju na osnovu nje moje podatke koji su im potrebni i sve to ubace u registar te NVO, sistem je proizveo sledeća pravila:

1) Ko želi da bude ovlašćeno lice mora da overi fotokopiju lične karte (cena 580,00 rsd) u opštini.

2) Onaj ko ima ličnu kartu sa čipom mora uz fotokopiju overene lične karte da dostavi i potvrdu o prebivalištu (koja se vadi u Policijskoj upravi za upravne poslove; ne u svojoj opštinskoj policijskoj upravi, već samo na jednom mestu u gradu Beogradu i da naravno uplatite još 500,00 rsd).

Sve ovo nam govori o tome kako birokratija proizvodi potpuno neobjašnjiva pravila kako bi sa jedne strane uvećala obim posla, a sa druge podigla svoje budžete (što kroz obim posla, što kroz naplate od strane građana). I ceo sistem je postavljen tako, od izdavanja čip ličnih karti, do toga da vam ta čip lična karta ničemu ne služi, jer je ni vladine agencije ne koriste, već od vas zahtevaju da vam neki drugi nivoi birokratije izdaju potvrdu o tome šta piše na ličnoj karti. BESMISLICA!

Najgore od svega,  što je ovo primer koji je potpuno prost i rešiv, ali je pitanje ako je za osnivanje neprofitne organizacije toliko komplikovana procedura za najosnovnije stvari, kakva su pravila igre za kupoprodajne ugovore, imovinska pitanja, osnivanja firmi ili korporacija.

Dunleavy, Patrick (1991), Democracy, Bureaucracy and Public Choice: Economic Approaches  in Political Science, London: Prentice Hall.

Hindmoor, Andrew (2006), „Public Choice“, u: Hay, C; Lister, M. and Marsh, D. (eds), The State: Theories and Issues, New York: Palgrave Macmillan, pp. 79 - 97.

Shepsle, Kenneth (2010), Analyzing Politics: Rationality, Behavior and Institutions, New York, London: Norton & Company.