Saturday, March 15, 2014

Zašto strateško glasanje 16. marta nije racionalno (Dušan Vučićević)

Gost autor: Dušan Vučićević (asistent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu i istraživač-pripravnik Instituta za političke studije)

Ovo nije blog koji treba da vas ubedi da glasate za izbornu listu Saše Radulovića. Nije, jer me ne interesuje za koga ćete glasati. Ovo nije ni blog u kome se tvrdi da strateško glasanje ne postoji. Nije, jer na različitim horizonitima i u različitim tipovima izbornih sistema ljudi glasaju strateški. Ovo je, pre svega, blog koji treba da vam ukaže da strateško glasanje nije racionalno, iako možda verujete da jeste. Nije, jer ako već donesete odluku da na izbore izadjete i da je trošak odlaženja do biračkog mesta manji od koristi koju od tog čina imat, racionalna odluka jeste da glasate za partiju koja predstavlja vaš prvi izbor.


Strateško (taktičko, sofisticirano) glasanje jeste pojava u kojoj birač ne glasa za partiju koja predstavlja njegov prvi izbor zbog toga što ima male šanse da osvoji mandat, već za partiju koju vidi kao „manje zlo“ kako bi izbegao da njegov glas propadne. Logiku strateškog glasanja u sistemima relativne većine uočio je još 1869. godine Henri Drup. „Kako izborni uspeh zavisi od osvajanja većine od ukupnog broja glasova, izborna trka je najčešće redukovana na duel dva najpopularnija kandidata...čak iako se neki drugi pojedinac kandiduje, birači će glasati za one kandidate koji mogu da pobede kako njihovi glasovi ne bi bili bačeni“, tvrdio je Drup. Gotovo jedan vek kasnije Moris Diverže formulisao je, istražujući uticaj izbornog na stranački sistem, tri sociološke pravilnosti. Prema prvoj, jednokružni većinski izborni sistemi vode bipartizmu kombinovanim dejstvom mehaničkog (nesrazmera glasova i osvojenih mandata koja vodi potpredstavljenosti „treće stranke“) i psihološkog faktora (birači radije glasaju za jednu od vodećih stranaka kako njihovi glasovi ne bi propali). Iako je u narednim decenijama dokazano da Diveržeova prva „sociološka pravilnost“ baš i nije neka pravilnost, malo ko je osporavao da birači često glasaju strateški. I to ne samo u sistemima relativne većine. U Nemačkoj, na primer, čiji izborni sistem predstavlja jedan vid kombinacije većinskih i proporcionalnih izbora veliki broj građana glasa sofisticirano tako što na većinskim izborima glas poklanja jednoj od dve najveće partije (CDU, SPD), dok u proporcionalnoj komponenti izbora zaokružuje svoj „prvi izbor“ (Levicu, FDP, Zelene).

I u proporcionalnim izbornim sistemima postoji verovatnoća da svoj glas bacite. Ovo pre svega važi u državama koje su uspostavile relativno visok izborni cenzus. U Srbiji izborni prag iznosi 5%, pa valjda i ne čude sve glasnije tvrdnje, koje dolaze uglavnom iz redova DS-a i LDP-a, da glasom za partije koje na predstojećim izborima ostanu ispod cenzusa nagrađujete Aleksandra Vučića. Ove trvdnje, doduše, samo su delimično tačne. Korist od velikog broja rasutih glasova imaju sve partije koje preskoče izborni prag srazmerno svojoj izbornoj snazi. Da na prethodnim izborima nije bilo rasutih glasova DSS i LDP bi imale po dva mandata manje, a koalicija oko SPS-a bi ostala bez pet mandata. Ako ćemo pošteno, najveći dobitnik velikog broja rasutih glasova pre dve godine bio je Riza Halimi jer je zbog velikog broja bačenih glasova koji uopšte ne ulaze u raspodelu mandata teorijski prag inkluzivnosti (tzv. prirodni izborni prag) bio znatno niži od često pogrešno spominjanih 0,4%, pa je KAPD sa 0.34% osvojila jedan mandat, a Halimi dobio priliku da prima poslaničku platu. Sve ovo i dalje ne ukazuje na to da je racionalnije „baciti“ svoj glas. Govori vam samo da od bačenih glasova neće profitirati samo odlazeći PPV, već i ostali, a da sa posebnom čežnjom u pravcu propalih glasova gledaju već pomenuti Halimi, Joška Broz, Sulejman Ugljanin i njima slični. Zašto je onda na izborima u nedelju racionalnije glasati za partiju koja predstavlja vaš prvi izbor, a ne strateški?

Jedan od paradoksa sa kojim se teorija racionalnog izbora godinama borila je zašto građani uopšte izlaze na izbore. Racionalni pojedinac odluku o tome da li će izaći na izbore donosi na osnovu cost-benefit analize. Trošak zbog odlaska na izbore (iako mali) postoji i pada na pleća pojedinca. U državama koje postavljaju institucionalna ograničenja u vidu registracije pre samog čina glasanja on je veliki, u onim koje dozvoljavaju glasanje samo u mestu prebivališta nešto manji. Čak iako institucionalne prepreke ne postoje petnaestak minuta koje izgubite odlaskom do biračkog mesta i mogućim čekanjem u redu možete da utrošite i mnogo produktivnije. U svakom slučaju, izborni ishod (benefit) predstavlja javno dobro koje jednako uživaju i oni koji su na izbore izašli i oni koji su za to vreme usisali stan. Zašto onda ipak milioni građana glasaju? Prema jednom od najuticajnijih objašnjenja građani će izaći na izbore ukoliko:
pB + D > C

gde B (benefits) predstavlja korist koju će birač dobiti ukoliko partija za koju glasa pobedi na izborima; D (citizen duty) predstavlja unutrašnje zadovoljstvo koje birač ima zbog samog čina glasanja, drugim rečima D je imanentna vrednost, a B instrumentalna vrednost glasanja; C (costs) predstavlja troškove za birača; i na kraju, p predstavlja verovatnoću da će baš vaš glas biti odlučujući i doneti pobedu jednom od izbornih takmaca. Prema ovom modelu građani će apstinirati ako pB + D < C i biti indiferentni ako pB + D = C.

Međutim, na nacionalnim izborima, na kojima milioni građana imaju biračko pravo, verovatnoća suštinski iznosi 0, jer se čak i na rezultatski tesnim izborima razlike među partijama/kandidatima mere hiljadama glasova, pa su šanse da baš vaš glas odredi izborni ishod beskrajno male. Ako je p = 0, onda i u gornjoj jednačini pB (instrumentalna vrednost) iznosi 0, pa jednačinu možemo da redukujemo na D > C. Tačnije, model nam govori da će racionalni birač izaći na izbore ukoliko zadovoljstvo zbog ispunjenja građanske dužnosti premašuje troškove tog čina. I premda se poslednjih dana tvrdi da baš naš glas može dovesti do toga da neka od partija padne ispod cenzusa, što će posledično ojačati naprednjake, verujte da je tvrdnja tog tipa uverljivija od one da će baš vaš glas odrediti izbornog pobednika koliko i tvrdnja da će čovek sa dužim nogama lakše preskočiti Atlantski okean od onog čije su noge kratke.

Otuda, naravno ako ste racionalni glasač, a niste stranački vojnik, na izborima u nedelju ostaje vam da procenite šta predstavlja imanentnu vrednost vašeg glasa. I da li će taj subjektivni osećaj zadovoljstva što ispunjavate građansku dužnost biti jači ukoliko glasate za partiju koja predstavlja vaš prvi izbor i sa čijem se političkim idejama u većoj meri slažete, ili za partiju koju percipirate kao “manje zlo“. Ako ste nezadovoljni onima koji već gotovo četvrt veka na različtim nivoima vlasti raspodeljuju sinekure, a ostalim građanima ubijaju nadu da će biti bolje, ostaje vam da glasate za neku od partija koja nikada nije bila deo parazitskog sistema. A izbor nije mali. Dveri, Treća Srbija, Ruska stranka, građanski pokret JESTE SVEjeDNO, lista Saše Radulovića. To naravno nije garancija da se i oni neće ugnezditi u parazitski sistem. Ali barem budi nadu da nešto može da bude drugačije. I zato, zanemarite vapaje stranačkih botova koji vas ubeđuju da će baš vaš glas 16. marta pomoći Aleksandru Vučiću da osvoji apsolutnu vlast. Ne samo zbog toga što je verovatnoća da će se baš zbog vašeg glasa to desiti jednaka onoj da će Ivana Španović preskočiti Dunav pre nego Jelena Trivan ili Zorana Mihajlović, već zato što će baš oni koji vas u to ubeđuju još jednom izigrati poverenje i ući u koalicionu vladu sa SNS-om. I zato, ako tokom kišne nedelje procenite da je trošak u vidu kvašenja nogavica i neusisanog stana manji od ličnog zadovoljstva što ste građansku dužnost ispunili i prošetate do glasačkih mesta ostaje vam da zaokružite onoga kome najviše verujete i da im poručite da je bilo dosta.


3 comments:

Anonymous said...

Tekst je odlican ali sam iskreno razocaran zato sto na kraju teksta stavljate poruku jedne politicke partije a na pocetku pricate kako necete da pricate za koga treba glasati. Ponadao sam se da ovde moze da se procita nesto van kampanje, i ako niste clan partije, ovde se politika zestoko uvukla

Sheena said...

Kad vidite da je pisao Dusan Vucicevic, ne moze biti lose.

Zlatan Kadragić said...

I ove godine kiša na izborima... Kladim se da su gledali prognozu pre raspisivanja.