Lokalna samouprava jača od Ustavnog suda - slučaj zabrane prodaje alkohola od 22 do 6h u Beogradu

Grad Beograd je 2011. godine doneo odluku o zabrani prodaje alkohola posle 22h. Odluka predviđa zabranu prodaje alkoholnih pića od 22 sata do 6 ujutru u prodavnicama, samouslugama, diskontima, robnim kućama, specijalizovanim prodavnicama za prodaju štampe i duvana, kioscima, trgovinskim centrima i benzinskim stanicama (link).

Ustavni sud je pre uvođenja odluke u Beogradu proglasio neustavnom ovakvu odluku u Novom Sadu, ali to nije smetalo kreatorima javnih politika da istu izglasaju u Beogradu. Ipak, Ustavni sud je u oktobru 2012. godine proglasio neustavnom istu odluku u Beogradu (link). Međutim, krajem juna ove godine Beograd opet usvaja istu odluku (link), a u sprovođenje iste sam se uverio pre nekoliko dana u Tempu.

U kreiranju javnih politika, u institucionalnom dizajnu - Immergut (2008: 567) definiše „veto mesta“, odnosno kaže da su „veto mesta“ one političke institucije koje mogu da spreče („stave veto na“) usvajanje zakonskih predloga i javnih politika. Karakteristična „veto mesta“ u političkim sistemima su gornji domovi parlamenta (ukoliko su dvodomni), institucija predsednika ukoliko ima moć odbijanja zakona, ustavni sudovi i građanski referendumi.

U sistemu lokalne samouprave Srbije, jedina „veto mesta“ jesu Ustavni sud i građani ukoliko pokrenu referendum (za pokretanje referenduma je neophodno prikupiti potpise minimum 10% upisanih birača u Beogradu, a za odluku koja je obavezujuća za skupštinu grada mora da glasa većina izašlih uz izlaznost većine upisanih birača). Grad Beograd je jedinica lokalne samouprave. On je autonoman od centralne vlasti i slobodan u svom odlučivanju, ali je „ograničen“ Ustavom i zakonom. Ustav je osnovni instrument ograničenja vlasti i garant sloboda građana, a Ustavni sud predstavlja to "veto mesto" koje štiti osnovne slobode i prava građana od lokalnih vlasti.

Iako je Ustavni sud proglasio neustavnom odluku o zabrani prodaje alkohola nakon 22h i prouzrokovao ukidanja ove odluke od strane Beograda, vlast u Beogradu je očigledno shvatila da Ustavni sud nema moć koju mu Ustav daje. Usled permanentne dominacije izvršne vlasti nad zakonodavnom i sudskom, očigledno je da je pozicija Ustavnog suda ništavna.

Ono što je bitno za grad Beograd, kao lokalnu samoupravu, jeste da izvršna vlast - odnosno ministarstvo zaduženo za poslove lokalne samouprave može da obustavi od izvršenja opšti akt jedinice lokalne samouprave samo na pet dana, a u tom roku je dužna da pokrene ocenu ustavnosti akta jedinice lokalne samouprave (Zakon o lokalnoj samoupravi, čl. 81). Prema tome, proces ocene zakonitosti i ustavnosti i ukidanja odluke se prebacuje na Ustavni sud.

Ministarstvo može da proglasi ništavnim akt samo protiv koga nije obezbeđena sudska zaštita, a u ovom slučaju jeste (Zakon o lokalnoj samoupravi, čl. 84).

Ministarstvo zbog odluka jedinica lokalnih samouprava ne može da raspusti skupštinu opštine i vlast u Beogradu to zna. Može da raspusti skupštini samo u tri slučaja, a nijedan od njih nije zbog odluka koje donosi jedinica lokalne samouprave (Zakon o lokalnoj samoupravi, čl. 85).

Prema tome, grad Beograd (čitaj: Dragan Đilas) je svestan da mu izvršna vlast formalno - pravno ne može ništa, a očigledno smatra da je jači od Ustavnog suda, a građani u Beogradu očigledno nemaju ni ustavom zagarantovana prava.

Immergut, Ellen (2008), „Institutional Constrains on Policy“, in: Goodin, Robert; Rein, Martin; Moran, Michael (eds), The Oxford Handbook od Public Policy, Oxford: Oxford University Press, pp. 557 - 571.

Zakon o lokalnoj samoupravi, Sl. glasnik RS, br.129/2007.