Kriza kapitalizma ili... fašizma?

Аутор: Борислав Ђаковић

"Фашизам би се требао правилно звати корпоративизам јер је он спој корпоративне и владине моћи." - Бенито Мусолини

 Септембра 2008. финансијска криза у Сједињеним Државама је добила драматично убрзање (сећамо се имплозија и национализација Фреди Мека, Фени Меја и АИГ-а у року од само десет дана уз највећи банкрот у историји САД од стране Лиман Браће) да би у октобру прерасла у светску економску кризу. Велике Вол Стрит и Сити банке су дошле пред банкрот, берзе су се
урушавале, светска трговина је крахирала, потрошачи нагло стали са потрошњом, многе валуте девалвирале итд. Марксисти су по ко зна који пут почели писати реквијем капитализму, а (нео)кејнзијанци су оптужили „дерегулацију“ и почели да призивају државну интервенцију што су политичари једва дочекали. Ова криза није криза капитализма већ система који је наводно мртав. Дешавања у највећој светској економији (али не само у њеној) су показали да је дотична у основи корпоративна (фашистичка).

Криза система, али којега?

 Када људи чују реч фашизам, јављају им се асоцијације на Хитлера, Мусолинија, Франка, расне теорије, антисемитизам, екстремни национализам (шовинизам), десни тоталитаризам и сл. Из колективног сећања је углавном нестала или (намерно) обрисана економска страна фашизма која се зове корпоративизам. Проблематику компликује и неразликовање патернализма (Франкова Шпанија), националсоцијализма (Хитлерова Немачка) и фашизма (Мусолинијева Италија). Економски део (корпоративизам) им је заједнички (потекао од Мусолинија), али је политички било (доста) разлика. Тема чланка је корпоративизам.

Ко је економски фашиста? У најширем могућем смислу следећи Мусолинијеву одредницу испод наслова чланка може се рећи да свако ко се залаже за савез између бизниса (корпорација) и власти (државе) је фашиста. У ужем смислу, корпоративизам одликује приватно власништво које контролише држава. Иако је политички део фашизма углавном мртав (сем у програмима слабо популарних странака – говорим о Западу), његов економски део никада није умро, него се, штавише, успешно укоренио у неким, наводно, капиталистичким државама. Сам термин, фашизам, није у употреби, али зато јесу неки други. Криза система постоји, али којега? Већина америчких либертаријанаца и део конзервативаца своју државу назива корпоративном.

Гери Норд отворено говори да је америчка држава фашистичка[1]: „Сада видимо шта су тврдокорни либерали[2] одувек предвиђали да ће се догодити: економска конвергенција два система, САД и СССР. Систем економске конвергенције је фашизам. То су либерали одувек желели, али су другачије звали: „економска демократија“ или „државно-пословни савез“… Шта се може учинити поводом тога? Политички, ништа. Амерички политички систем је меки фашизам скоро век. Либерали воле да зову конзервативце фашистима. Проблем је што су либерали у праву. Наравно, добро информисани конзервативци воле да зову либерале фашистима и они су у праву, такође. Свако ко верује у ефикасност тзв. државно-пословног савеза је фашиста… Фашизам је увек био систем који је одржавао велике момке живима и срећнима на рачун пореских обвезника. Наравно, лица су се променила. Систем је увек један гигантски систем картела, регулације и декретног новца. То је, укратко, све оно што критичари модерног капитализма кажу да је погрешно са капитализмом… Да ли видим крај слободе? Не, видим крај фашистичке државе.“

Ако је претходни либертаријанац слабије познат, зато Дејвид Боуз није. Он је извршни вицепредседник водеће америчке либертаријанске непрофитне организације (тинк-тенк групе), Кејто института. У својој децембарској колумни из 2008. је написао[3]: „Да ли је Барак Обама социјалиста? Није. Да ли је Џорџ В. Буш за слободно тржиште? Тешко. Чињеница је да обојица следе политику која није ни социјалистичка ни лесе-фер већ радије корпоративна. Бушова администрација је потрошила скоро билион долара да задржи менаджере великих компанија на својим седиштима. Уместо да слободно тржиште одређује победнике и губитнике, администрација каже да су Бер Стрнс, АИГ, Ситигрупа и остале Вол Стрит фирме „превише велике да падну.“ Оне могу да предузму драматичне ризике јер ће их порески обвезници покрити… У неколико кратких месеци, Бушова администрација је окренула фокус економије ка корпоративизму. Сваки дан доноси другу причу о бизнисменима који траже профите у Вашингтону, а не на тржишту… То је корпоративизам за тебе: велике, утврђене корпорације добијају новац пореских обвезника докле год је другачије научно или политичко мишљење сузбијено. Социјализам је мртав чак и у Москви и Пекингу. Прави избор са којим се Американци суочавају је да ли желе слободно тржиште или корпоративну државу.“

На нету се може прочитати доста чланака аутора који амерички систем називају корпоративним (фашистичким), а ја препоручујем још два: „Корпоративизам и социјализам у Америци“[4 од Ентони Грегорија (23. фебруар 2005.) и „Корпоративизам долази у Америку“[5] од Ли Керија (22. мај 2009.).

На основу чланака претходних аутора се већ може разазнати шта је корпоративизам, али да би се јасно разграничили економски системи, следи анализа италијанске корпоративне државе под Мусолинијем ака stato corporativo.

Италијанска корпоративна држава

Италијански корпоративни систем под Мусолинијем 1920-тих и 30-тих година је имао неколико кључних елемената[6] :

1. Држава испред појединца

Фашизам се дефинише[7] као политичка идеологија, покрет или режим који узвишује нацију и често расу изнад појединца и означава централну аутократску владу на челу са диктатором, јаком економском и социјалном поделом (региментацијом) и насилним сузбијањем опозиције или како је Мусолини написао: „Фашистички концепт живота наглашава важност државе и прихвата појединца у оној мери у којој се његови интереси подударају са државом.“ Потпуно иста прича је била у националсоцијализму: Gemeinnutz geht vor Eigennutz – јавна потреба испред приватне похлепе (ово је стојало на рајхс маркама).

2. Партнерство између владе и бизниса

У фашизму се за разлику од социјализма не укида приватну својину и приватно власништво над капиталним добрима, али је држава у стварности контролисала приватни сектор кроз пословно-државну „сарадњу“. У Мусолинијевој Италији, држава је груписале пословање у „синдикате“ као „Национална фашистичка конфедерација трговине“ и тако за сваку грану. Разне „фашистичке конфедерације“ су биле координисане од стране владиних агенција, „корпорација“, по једна за сваку грану. Један велики „Национални савет корпорација“ је био надзорни орган и по потреби је форсирао регулацију. Такав начин организације је неопходан зато што принципи приватне иницијативе једино могу бити корисни у служби националних интереса (како су то одредиле државне бирократе у складу са идеологијом) и самим тиме су приватна својина и предузећа постојала, али су служила „јавном“ интересу.

Идеја сарадње којом доминира и координише држава је у сржи свих интервенционистичких економских политика. Популарне фразе гласе да „држава и приватни сектор морају да раде у тандему“ или да „успешна индустријска политика захтева пажљиву координацију између јавног и приватног сектора.“

Још једна последица „сарадње“ бизниса и владе у Италији је била непрекидна размена кадрова између јавног и приватног сектора. Људи из крупног бизниса су постајали министри у Мусолинијевој влади, затим су се враћали у приватни сектор и тако у круг.

3. Протекционизам

Корпорације нису природне присталице система слободног предузетништа (капитализма). Уместо тога, оне су присталице меркантилизма, где је главни принцип заштита бизниса, а не потрошача као у слободном предузетништву.

У Италији, званична реторика је говорила о „националној сарадњи“, и уместо приватног је истицан рад за националне интересе, али у пракси, економска политика се свела на протекционизам. Чувени италијански социјалиста Гаетано Салвемини је 1936. у књизи „Под секиром фашизма“ написао да је под корпоративизмом „држава, тј. порески обвезници су одговорни за приватан бизнис. У фашистичкој Италији држава плаћа за грубе грешке приватног бизниса.“ Докле год је бизнису ишло добро „профити су остајали приватни“, али кадa је дошла депресија „држава је пребацила губитке на леђа пореских обвезника. Профит је приватан и индивидуалан. Губитак је јаван и социјалан.“[8] Италијански корпоративизам је као такав био ништа друго до систем корпоративног благостања. Мусолини се хвалио (1934.) да је „три четвртине италијанског економског система субвенционисано од стране италијанке државе.“ Закључак: сваки пут када политичару крену да говоре о сарадњи са приватним бизнисом, ухватите се за новчаник.

Дакле, са економског становишта, фашизам одликује интервенционистичка економска политика, протекционизам и идеологија која подређује појединца интересима државе. Постоји економска школа која је блиска корпоративизму, а то је кејнзијанизам. Сам лорд Кејнз је у немачком предговору „Опште теорије запослености, камате и новца“ написао да се његова теорија најлакше прилагођава у тоталитарним системима (треба ли уопште наводити мосовне јавне радове финансиране дефицитом у националсоцијалистичкој Немачкој?)[9]. Трагедија је да је кејнзијанизам васкрсао по избијању кризе, а његова примена је довела до нове катаклизме која превазилази претходну кризу: огромни буџетски дефицити и јавни дугови.

После расветљења економске сржи фашизма (корпоративизма), може се прећи на анализу највеће светске економије.

Фреклин Делано Рузвелт

 Јако мало до скоро непознато је да је Мусолинијев корпоративизам био хваљен од стране његових европских и америчких савременика. Штавише, не само хваљен већ су га неки и адаптирали у својим државама (говорим о демократским државама). Тако је амерички амбасадор у Риму, Ричард Чајлд, био толико импресиониран корпоративизмом да је 1928. написао посвету Мусолинијевој аутобиографији. Винстон Черчил је био одушевљен Мусолинијевим системом, такође. Главни пропагандиста фашизма у САД је био економиста Лоренс Денис, а у УК су били Џорџ Бернанд Шо и сер Освалд Мозли.

Френклин Д. Рузвелт, 34. амерички демократски председник (1933-45.) је човек који је газио амерички Устав како је стизао, одговоран је за трансформацију државе као нико пре њега и увео је корпоративизам за пуно примеса социјализма у САД (као Закон о социјалном осигурању, највећа Понзи шема на свету). Кабинет му је, наравно, био пун истомишљеника, као секретар за пољопривреду Хенри Валас, који је инспирисан Стаљиновом „успешном“ колективизацијом сељака слично спровео у САД – наредио је масован свињокољ и спаљивање поља памука да би погурао цене на горе. Рузвелтов фашизам је био инспирисан Мусолинијевим методама. Закон о националном опоравку (НРА) је проглашен неуставним од стране Врховног суда, што ФДР-а није спречило да настави са експериментом упаковим у тзв. „Њу дил.“ Сам Мусолинији је за „Њујорк Тајмс“ хвалио Њу дил као копију његовог система.

Комплетан Њу дил је био чист промашај са економског становишта. Незапосленост није падала, што је секретар Трезора Хенри Моргентау јуниор признао 1939. оптужујући кејнзијанску потрошњу. Незапосленост је почела да опада уласком САД у 2. св. рат када су мушкарци послати у рат. Ни то није било довољно за опоравак (јер је економија из цивилне само прешалтована у војну), него тек по смрти Рузвелта је Труман најгоре ствари из Њу дила које су спутавале приватни сектор (у суштини, није радио ништа у вези економији, што је и најбоља могућа политика) па је америчка економија поново доживела бум.

Нажалост, мит о успешности Њу дила опстаје у академским круговима и медијима, а по избијању кризе је поново васкрсао.

Др Рон Пол против система

 Вероватно једини политичар у Сједињеним Државама који не мења своје ставове је др Рон Пол, републикански представник из 14. округа Тексаса. Члан је три комитета Конгреса. 2008. године је био у кампањи за кандидата за председника САД испред Републиканске странке, али под блокадном мас медија није пуно успео да се избори[10]. Без обзира, његови либертаријански ставови (добрим делом и конзервативни), као и посвећеност аустријској школи економији, га чине симболом слободе у САД и после кампање, Пол је чест гост на главним ТВ мрежама, јер је он, вероватно једини амерички политичар који је упозоравао на надолазећу економску кризу.

У међувремену је Рон Пол доста ојачао, а нарочито драматично јача један свеамерички покрет који доста следи његов манифесто, до сада је направио праву пустош (у најпозитивнијем смислу) и већ сада играју огромну улогу на јесењим изборима за Конгрес – то ће бити тема другог чланка.

До чланка, остављам превод једног од његових најбољих говора који је био 2. априла 2008. године на заседању Заједничког економског комитета, на којем је присуствовао председник Федералних резерви Бен Бернанке (расправљало се о неком нацрту закона Трезора). Рекао је следеће[11]: „Постоји политичка филозофија која заговара спајање интереса бизниса и државе и у исто време губитак грађанских слобода народа и плашим се да идемо у том правцу не само последњу годину, две, већ много, много година.“ Затим је навео која су све права згажена од 11. септембра, како је приватност на свим пољима угрожена, а наставио је са критиком нацрта закона јер води ка великом зближавању бизниса и државе (Пол је навео да се та пракса спроводи у Државама последњих сто година и полако кулминира). Навео је војно-индустријски, медицинско-индустријски и медијско-индустријски комплекс као примере спавања државе и бизниса у истом кревету. Иако није употребио реч фашизам или корпоративизам, јасно је на шта је циљао. И поново је одржао лекцију Бернанкеу како Фед системски ствара кризе.

Колико су Полове речи биле тачне, показало се већ у септембру после имплозије инвестиционе банке Лиман браће, а сам Пол већ отворено говори и пише о Обаминој економској политици да је фашистичка.

Гласање за ТАРП и стимулус

 Није на одмет се подсетити како су фамозни ТАРП (Програм помоћи проблематичним активама (банака)) и стимулус (Закон о америчком опоравку и реинвестирању 2009.) прогурани кроз Конгрес.

ТАРП је први пут одбијен у Представничком дому (мањински Републиканци су предводили побуну против Полсоновог предлога), а колико је ситуација била невероватно изрежирана и пренадувана од стране Полсона и одређених појединица је најбоље описао конгресмен Бред Шерман (Д-Калифорнија)[12]:

„Једини начин на који могу да прогурају овај нацрт (закона) је стварањем и одржавањем паничне атмосфере. Та атмосфера није оправдана. Многима од нас је речено у приватним разговорима да ако гласамо против овога нацрта (закона) да ће се у понедељак небо урушити, берза ће пасти две или три хиљаде поена првог дана и неколико хиљада другог дана. И неколицини чланова је чак речено да ће бити ванредно стање у Америци ако гласамо против. То ја зовем ширењем страха, неоправдано, доказано погрешно. Имамо седмицу, имамо две седмице да напишемо добар нацрт (закона). Једини начин да се прогура лош нацрт (закона) је да се одржава панични притисак.“

Шерманово обраћање је узбуркало духове, јер су га многи цитарали као доказ о планираном увођењу ванредног стања у САД за шта је криза дошла као поручена. Конгресмен је после издао саопштење да је то била само хипербола којом је хтео да опише стање у Конгресу (коришћење екстремних и невероватних аргумената да се прогура нацрт закона, а који немају везе са стварношћу).

Демократе су успеле 13. фебруара 2009. да изгласају стимулус закон без подршке и једног републиканца у Представничком дому. У питању је тешки промашај од закона[13]. Сам начин на који је закон изгласан неодољиво подсећа на сцене из Народне скупштине Републике Србије. Стање је најбоље (на помало театралан начин) описао лидер републиканаца у Дому, Џон Бејнер[14]:

„…И као да то није било довољно, 1.100 страница – 1.100 страница које ни један члан овога тела није прочитао. Ниједан. Можда постоји неко особље у комитету за припрему који су ово прочитали прошле ноћи, ако можете прочитати 1.100 страница између поноћи и сада, ниједан члан није ово прочитао. Шта се догодило са обећањем да ћемо дозволити америчком народу да види шта је у овом закону на 48 сати, али не, ми немамо времена да то учинимо.“

Уместо закључка

„Перверзно“ стање америчке економије је добро описао бивши председник Џорџ. В. Буш (интервју за CNN од 16. децембра 2008.): „Па, ја, ја сам, ја сам очигледно донео одлуку да обезбедим да се економија не уруши. Напустио сам принципе слободног тржишта да спасим систем слободног тржишта.“[15] Једна потпуно контрадикторна изјава, што је Обами и његовом тиму дошло к’о кец на једанаест – елиминисали су Реганову еру[16]. Као бајаги, Буш је за слободно тржиште, а као што смо видели, то је далеко од истине. Нити је Буш млађи био Реган, а ни Гринспер Волкер. То је и немачки конзервативни „Велт“ лепо запазио и пре пуног ескалирања кризе[17].

Још један популарни мит је како је Бушова администрација помовисала финансијску дерегулацију, а истина је да је сваки покушај контроле Фреди Мека и Фени Меја пропао због минирања демократа[18]. Једина паметна ствар која је учињена од почетка кризе је што је допуштен банкрот Лиман Браће, али зашто и како је дотична инвестициона банка имплодирала је потпуна друга тема (лично сам наклоњен верзији да је тиме елиминисан највећи конкурент Голдман Сахсу).

Још бих напоменуо бих да Обама и његово администрација полако гурају Сједињене Државе у социјализам – најбољи примери су Крајслер и реформа здравственог осигурања.

 _________________________________________________________

Текст је преузет са сајта Српског сабора "Двери", али адреса на којој се текст првобитно налазио више није у функцији.
___________________________________

[1] http://www.lewrockwell.com/north/north683.html
[2] Либерал у Сједињеним Држава је синоним за европског социјалдемократу/социјалисту тј. левичара, окупљени су око Демократске странке и немају везе са класичним либералима. Класични либерали у Сједињеним Државама су, најгрубље речено, либертаријанци.
[3] http://www.cato.org/pub_display.php?pub_id=9853
[4] http://www.fff.org/freedom/fd0411e.asp
[5] http://www.americanthinker.com/2009/05/corporatism_comes_to_america.html
[6] Анализа италијанске корпоративне државе је базирана на књизи Фауста Питигљанија (који је био саветник Мусолинија) „Италијанска корпоративна држава“ из 1934. г.
[7] http://www.merriam-webster.com/dictionary/fascism
[8] По избијању кризе и масовној помоћи америчке државе пропалим банкама и корпорацијама, дотични цитат се брзо проширио и по Србији, као нешто што је својствено капитализму – потпуно погрешно.
[9] http://tmh.floonet.net/articles/foregtgm.html
[10] Био је један од ретких у Конгресу који се жестоко противио бомбардовању Србије 1999. и једини председнички кандидат који Космет сматра за унутрашње питање Србије.
[11] http://www.youtube.com/watch?v=Jbi-0Tg1b_g
[12] http://www.youtube.com/watch?v=HaG9d_4zij8
[13] http://online.wsj.com/article/SB123310466514522309.html
[14] http://www.youtube.com/watch?v=CvnwOjDjnH4
[15] http://www.google.com/hostednews/afp/article/ALeqM5jyyKrPjYt7VhpS8G8DrRkr18B0hA
[16] http://www.nytimes.com/2009/02/27/business/economy/27policy.html?fta=y
[17] http://www.welt.de/wirtschaft/article2439409/USA-verabschieden-sich-vom-reinen-Kapitalismus.html
[18] http://www.youtube.com/watch?v=_MGT_cSi7Rs