Od izborne ka konsolidovanoj demokratiji: Srbija 2000 - 2011

Skraćena verzija teksta objavljena (pod nazivom: Nekonsolidovana Srbija) u časopisu: Slobodni student (Vol.2, No.8), oktobar 2011. godine, str. 14 - 15. link za časopis

_____

    Republika Srbija je u oktobru 2000. godine iz jedne vrste kompetativnog autoritarizma prešla u politički režim koji se zove demokratija i u kome se na vlast dolazi tako što se konkurentskom borbom politički akteri bore za glasove građana. Demokratizaciju jednog političkog sistema karakterišu tri faze: liberalizacija, tranzicija i konsolidacija. Srbija je uspešno prebrodila prve dve faze, ali danas 2011. godine mi se čini da smo i dalje poprilično daleko od konsolidovane demokratije što  i jeste cilj svakog demokratskog procesa i svake reforme političkog sistema od 2000. godine pa do danas. Samo postojanje poštenog i fer  izbornog procesa čini samo osnovni preduslov za uspostavljanje konsolidovane demokratije koja zahteva mnogo više od poštenih i fer izbora kako se definiše izborna demokratija.

     Među politikolozima koji  izučavaju demokratizaciju poseban trag su ostavili autori poput Linca i Stepana koji su konsolidovanu  demokratiju objasnili pomoću pet interaktivnih arena koje se prožimaju i koje su neohodne da bi se demokratija konsolidovala. Sledeći njihov teorijski okvir predstaviću koliko je Srbija za 11. godina uradila ne bi li postala kondolidovana demokratska država. Nažalost, rezultati pokazuju da se ide ka tome, ali i dalje jako sporo i možemo reći da smo daleko od konsolidovane demokratije.

     Civilno društvo je prva arena konsolidovane demokratije. Da bi se demokratija konsolidovala potrebno je da civilno društvo aktivno učestvuju u obavljanju velikog broja demokratskih funkcija.  Civilno društvo treba da podiže nivo političke kulture, da razvija demokratske vrednosti, kao i da vrši ulogu kontrolora na svim nivoima vlasti. Praktično da bude brana od  bilo kakve samovolje vlasti. Civilno društvo se sve više razvija i možemo reći da vrši svoju ulogu. Uveliko se radi na projektima unapređivanja političke kulture i širenja vrednosti demokratije, kao i u kontroli nad odlukama nosioca vlasti. Najbolji primer za to je, kada je Ustavni sud na inicijativu organizacije civilnog društva ukinuo protivustavnu odluku Grada Novog Sada o zabrani prodaje alkohola nakon 22h. Nešto slično se očekuje i u prestonici.

     Iako postoji mnogo problema u radu organizacija civilnog društva, kao što je na primer da je država i dalje veliki finansijer ovih organizacija i da na taj način može da utiče na njihov rad, može se reći da je ovo jedina arena u kojoj je Srbija napravila ozbiljan pomak napred i da je ispunila potrebne preduslove da bi se demokratija u Srbiji učvrstila i konsolidovala.  Što nije slučaj sa preostalim arenama.

     Političko društvo pretpostavlja da postoje razvijene institucije. U ovom segmentu ne postoji neki opšti obrazac uređenja, ali šta je bitno za političko društvo?  To je postojanje političkih partija, izbora, odgovarajućih izbornih pravila, zakona o izboru predstavnika, vlade itd.  Za konsolidovanu demokratiju je potrebno da  se  određena  pravila institucionalizuju  i  na  neki  način  postanu  nepromenjiva. U Srbiji 2011. postoji nekoliko inicjativa za promenu Ustava koji bi trebalo da predstavlja stub svih institucija, postoje inicijative za promenu izbornog sistema što bi svakako stvorilo probleme i promene u partijskom sistemu, i dalje se zakon o ministarstvima menja u toku svakog mandata određene Vlade. Sve to nam govori da od institucionalizacije određenih pravila i dalje nema ništa, već da je i dalje prvo pitanje: podela plena, a ne jasno i precizno određeno političko društvo, a samim tim i politički sistem.

    Administrativni aparat je potreban da bi država mogla da funkcioniše. Prema tome, konsolidovana demokratija pretpostavlja profesionalizovan, sposoban i efikasan administrativni aparat.  Administrativni   aparat   mora   da   bude   zasnovan   na profesionalizmu,  kontinuitetu,  nepristrasnosti  i  da  bude  nezavisan  od  politički  dominantnih faktora i da u njemu vlada „merit“ sistem. Nažalost, to u Srbiji 2011. i dalje nije slučaj. Svaka nova vlast menja administrativni aparat, zapošljava partijske poslušnike i na taj način sve više urušava potencijal uprave. U ovoj areni se javlja veliki problem,a to je korupcija. Administrativni aparat, a i propisi i zakoni koji su na snazi praktično podstiču koruptivno delovanje građana, a ponekad se to od njih i otvoreno zahteva. Kombinacija   partijskog   i   koruptivnog administrativnog  aparata  verovatno  će  dugo  otežavati  konsolidaciju  demokratije  i  biti njena  prepreka. Sa takvom upravom  nema konsolidovane demokratije.

     U poslednje vreme se sve više javljaju institucije tzv. četvrte grane vlasti (Zaštitinik građana, Poverenik za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Agencija za borbu protiv korpucije, Državna revizorska institucija, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti i sl.) i njihova suština je u tome što oni treba da budu nezavisna regulatorna tela, koja će da kontrolišu rad administrativnog vladinog aparata. Ova tela polako dobijaju na legitimitetu i moći i to je dobar korak u kontroli administrativnog aparata i njegovom profesionalnom i zakonitom delanju.

    Ekonomsko društvo je naredna i jako bitna arena konsolidovane demokratije. Demokratije nema u dirigovanoj privredi. A demokratija  kao  forma  vladavine  jeste  režim  koji  građanima  treba  da  omogući ostvarenje  svojih  prava  i  sloboda.  Prema  tome,  što  slobodnije  tržište  i  što  manje  državnog uplitanja  u  isto,  predstavlja  ostvarenje  ideala  demokratske  vladavine.  Skupa    država    sa  mnoštvom    regulacije    glavna    je    smetnja    slobodnoj    i prosperitetnoj  privredi,  ali  i  ličnim slobodama i pravima pojedinaca. Država je potrebna da postavi pravne okvire, i da bude garant  ispunjenja  slobodno  ugovorenih  obaveza  između  pojedinaca  i  da  štiti  njihova  prava,  između ostalih pravo na privatnu  svojinu. Svako dalje  mešanje države u ekonomiju predstavlja upliv  u  slobode  pojedinaca  i  arbitrarno  delovanje,  a  takođe  otvara  velike  mogućnosti  za  špekulacije  i korupciju.

     Tržište u Srbiji, danas 11. godina kasnije nije slobodno. Država i dalje uspostavlja određene ekonomske barijere, ograničava uvoz, akciznom i carinskom politikom zatvara tržište za mnoge proizvode, javna preduzeća su monopolisti u ponudi velikog broja usluga, država diriguje i kontroliše cene, javna potrošnja je preko 50% BDP-a, a država i dalje glavni akter u ekonomskim odnosima. Privatizacija velikih državnih firmi i deregulacija tek treba da se obave. Prema tome, može se reći da je Srbija i dalje na samom početku puta izgradnje demokratskog ekonomskog društva koje se zasniva na ekonomskim slobodama i ekonomskom pluralizmu.

     Vladavina prava je poslednja arena konsolidacije, ali po mom subjekitvnom mišljenju najbitnija i u neku ruku se može reći da i obuhvata prethodne četiri. Vladavina prava pre svega predstavlja vladavinu Ustava, neprikosnovenost određenih individualnih  prava  i  nezavisnost  sudstva. Prilikom formulisanja vladavine prava potrebno je napraviti  distinkciju  sa  pravnom  državom.  Pravna  je  ona  država  koja  radi  i  deluje  unutar  i  po zakonu.  Međutim,  vladavina  prava  podrazumeva  da  građani  mogu  da  pitaju  kakav  je  kvalitet zakona.  Prema tome vladavina prava predstavlja skup pravila određenih standarda. To znači da građani imaju prava, a država je tu da bi ih zaštitila. Vladavina prava je zakonsko ograničenje vlasti i antiteza samovoljnoj vladavini koja može biti takva čak iako svoju vladavinu zasniva na legalitetu, na potpuno poštenim i fer izborima. Ovde je  suština  u  tome  da  država  ne  sme  da  ugrožava  individualne  slobode  i  prava,  i  prema  tome konsolidovana demokratija je onaj politički sistem u kojem država to ne čini. Upravo se u tome razlikuju  demokratije  „u  pokušaju“, i „u  tranziciji“  -  od  onih  konsolidovanih.

    Da li u Srbiji 2011. postoji vladavina prava. Pa reklo bi se da - ne, a može se i poprilično lako argumentovati. Ustav se kao najviši pravni akt krši svakdonevno na bezbroj načina, nezavisnost sudstva je poprilično osetljiva tema, ali zaključak je posebno nakon reforme sudstva da nešto tu nije kako treba, i naravno – u Srbiji se ne poštuju individualna prava koja bi morala da budu  neprikosnovena.

     Zaključak je da je Srbija 2000. godine krenula u pravcu demokratizacije sistema i da joj je svakako cilj konsolidovan demokratski poredak. To je neupitna stvar. Međutim na tom putu ima mnogo problema. Osim civilnog društva (koje takođe ne ispunjava u potpunosti funkcije) ni na jednom polju nema potrebnih rezultata reformi u cilju demokratske konsolidacije. Nekako se čini da će najteže ići sa uspostavljanjem valjanog ekonomskog društva, jer dok političke elite imaju ekonomsku moć u svojim rukama imaju  mnogo prostora za oportunizam i koruptivno delovanje.  I toga političke elite u Srbiji za sada ne žele da se odreknu. Ovo polje je usko povezano i sa administrativnim aparatom i vladavinom prava, i tu će biti velikih problema. Nekako se čini da će se političko društvo institucionalizovati, ali i ti rezultati će biti rezultat eksternog faktora, tj. Evropske unije usled pritisaka da se neka pravila implementiraju u politički sistem ne bi li se nastavio proces evro integracija. I to jeste problem broj jedan, što su sve promene nastale pod pritiskom spolja i zatezanjem u promenama političkih elita iznutra. A ono što je potrebno da bi se proces konsolidacije demokratija završio, jeste odlučnost i spremnost političkih elita u Srbiji koje za sada nema.


- tekst nastao kao konkretna primena na slučaju Srbije studije: Demokratija je konsolidovana onda kada je demokratija postala "jedina igra u gradu"?