Neefikasnost troškova i ishoda osnovnog i srednjeg obrazovanja (učitelji i nastavnici kao rentijeri)

Traženje renti predstavlja traženje profita mimo tržišta (Prokopijević, 2000: 323) ili pojavu zahteva za određenim davanjima od strane države (Đorđević, 2009: 205) ili najopštije rečeno - traženje renti je sticanje pogodnosti mimo tržišta (Pavlović, 2013). Uglavnom se izvlačenje profita (rente) odvija uz pomoć države. Odnosno, država svojim aktivnostima i regulacijama nekome donosi profit. Državna intervencija u ekonomiji uvek stvara dobitnike i gubitnike, bilo da se ona ogleda u tarifama, carinama, kreiranju cena, subvencija, uvoznih kvota i izvoznih kredita (Hindmoor, 2006: 86).

Više volim da koristim termin: „izvlačenje pogodnosti“, nego traženje/izvlačenje renti pa ću koristiti taj termin. Tema ovog bloga jeste osnovno i srednje obrazovanje, a rentijeri (oni koji izvlače pogodnosti) su učitelji i nastavnici („prosvetari“). Tema nije odnos da li je obrazovanje efikasnije kada je državno ili privatno, niti ću ulaziti u tu temu. Pre svega ću se usredsrediti na to da je cena koju društvo plaća, od izvlačenja renti od strane učitelja i nastavnika, visoka (ko želi više da čita o društvenoj ceni izvlačenja renti: Mueller, 2003; Tullock, 2002).

TROŠKOVI I NAČIN FINANSIRANJA OBRAZOVANJA

Cena koju društvo plaća zbog postojanje renti se ogleda u tome što su izdaci koje Republika Srbija izdvaja za obrazovanje na nivou evropskog proseka, ali da su ishodi (postignuti rezultati učenja) znantno lošiji. Srbija godišnje na obrazovanje izdvaja u proseku oko 5% BDP-a.

Potrebno je naglasiti da su ubedljivo najveća stavka u budžetu za obrazovanje - plate zaposlenih. Na plate zaposlenih u obrazovanju odlazi 4% BDP-a Republike Srbije. Ovde je potrebno naglasiti da su plate u osnovnom i srednjem obrazovanju na nivou prosečnih plata u državi, ali je problem u broju učitelja i nastavnika. Puno radno vreme za nastavnike (za učitelje je nešto drugačije) iznosi 18 đačkih časova (po 45 minuta) u toku nedelje. “Škole u Srbiji se finansiraju  na bazi neophodnih sredstava/inputa. Finansiranje plata - najveće stavke potrošnje u obrazovanju - obezbeđuje se na osnovu nastavnih sati. Iako bi postojeće alokacije nastavnih sati mogle biti odraz stopa upisa u prošlosti, direktori škola nisu motivisani da smanje broj nastavnih sati kada opadne stopa upisa. Zapravo, oni to i ne rade sa dobrim razlogom. Manji broj  nastavnih  sati  značio  bi  manji  budžet  i  neprijatan  zadatak otpuštanja osoblja (Svetska banka, 2009: 40)”.

Prema tome, škole novac za svoj rad dobijaju na osnovu broja nastavnih sati - tu dolazimo da ključnog pitanja: Da li je broj učitelja i nastavnika optimalan?

PREKOBROJAN BROJ  UČITELJA I NASTAVNIKA

U 2009. godini u Srbiji je osnovne škole pohađalo oko 579 000 učenika, a radilo je oko 54 000 učenika/nastavnika, odnosno na 10,6 učenika je dolazio 1 učitelj/nastavnik. U srednjim školama je bilo oko 255 000 učenika i 28 000 nastavnika, odnosno na 9 učenika je dolazio 1 nastavnik.

Postavlja se pitanje kako je to moguće, a poenta je u struktuiranju odeljenja i pogrešnoj regulativi u ovoj oblasti. Regulativa predviđa da je maksimalan broj učenika po odeljenju - 30, ali ne reguliše minimalan broj. Pa je tako moguće da postoje 3 odeljenja istog razreda sa po 10 učenika, umesto 1 odeljenje sa 30 učenika. Naravno, racionalizacija odeljenja se ne čini iz prostog razloga jer se time pravdaju fondovi časova nastavnicima, a škole na osnovu broja fondova časova dobijaju sredstva za tekuće poslovanje.

Indikativan je broj koji se dobije kada bi se odeljenja popunjavala optimalno (da se uvede da je 30 minimalan broj). Prosta matematika dovodi do zaključka da u Srbiji, samo u osnovnim školima ima 11 000 nepotrebnih odeljenja (37% ukupnog broja odeljenja). Naravno, nemoguće bi bilo na kratak rok oformiti odeljenja sa po 30 učenika na nivou cele države, ali je više nego jasno da je prekobrojan broj odeljenja zapanjujući.

Ekonomska računica, šta bi bilo kada bi se sva odeljenja oformila sa po 30 učenika kaže da bi to rezultiralo uštedom od oko 14,7 milijardi dinara, ili oko 37% ukupnog budžeta za osnovno obrazovanje.  

Treba napomenuti da se svake godine upisuje sve manje dece u škole, tako da ne treba govoriti kako su odeljenja pri formiranju pravljanja na ovaj način. Od 1990. dolazi do naglog pada broja učenika po odeljenju (sa malim rastom u prvoj polovini poslednje decenije XX veka). Upoređujući 1990/91 školsku godinu sa 2006/07 smanjenje broja učenika po odeljenju je iznosilo 18,4% u osnovnom i do 10% u srednjem  obrazovanju. Problem nastaje što odeljenja nisu racionalizovana, a prekobrojni nastavni kadar je ostajao na poslu.

REZULTATI (ISHODI) OBRAZOVANJA

Autori studije: "Srbija: Kako sa manje uraditi više: Suočavanje sa fiskalnom krizom putem povećanja produktivnosti javnog sektora" tvrde da ovo smanjenje prosečne veličine odeljenja i ne bi bio toliko pogrešan izbor da je takav sistem rada doneo rast kvaliteta. Podaci o ishodima (znanjima učenika) su čak potpuno suprotni.

Srbija je učestvovala u Međunarodnom programu procene obrazovnih postignuća učenika (PISA), 2003. i 2006. godine. Na oba testiranja petnaestogodišnjaci nisu pokazali neophodna postignuća u čitalačkoj, matematičkoj i naučnoj pismenosti.

Srbija ima lošije rezultate od proseka OECD u svim testiranim oblastima, a problem je što znatno zaostajemo i za zemljama poput Hrvatske i Slovenije koje imaju obrazovne sisteme sa istim poreklom kao i sistem Srbije. Takođe, Srbija je na drugom testiranju pokazala još lošije rezultate nego na prvom.

Na osnovu testova, rezultati za Srbiju su pokazali da: oko 43% učenika je funkcionalno  nepismeno  u  matematici,  38%  su  funkcionalno  nepismeni  u prirodnim naukama, a polovina svih 15-godišnjaka su funkcionalno nepismeni u čitanju.

ZAKLJUČAK

Na osnovu svega prikazanog, izvlačenje pogodnosti se odnosi na očigledno dobro organizovanu grupu učitelja i nastavnika koji uspevaju da zadrže posao uprkos velikoj prekobrojnosti i neefikasnosti. Otpuštanje nastavnika i učitelja je nepopularan potez i vlade se teško odlučuju na njega, a otpuštanje nastavnika bi u nekom trenutku uslovilo i zatvaranje nekih škola. Sa druge strane obrazovni sistem je jako bitan, a učitelji i nastavnici lako mogu da stupe u štrajk (što gledamo godinama). Ukoliko zaposleni u obrazovanju štrajkuju, građani su nezadovoljni jer deca ne idu u školu što im stvara dodatne troškove, te vlade uglavnom brzo pristaju na zahteve učitelja i nastavnika (prosvetara). Osim zahteva za povećanjem plata, očigledno je da je prvi zahtev prosvetara da se održi postojeći nivo zaposlenih što u krajnjem ishodu i jeste pogodnost koju ostvaruju mimo bilo kakvog tržišta. Siguran posao bez obzira na potpunu neefikasnost (kako troškova, tako ishoda - znanja učenika).  

__

Đorđević, Snežana (2009), Analize javnih politike, Beograd: Fakultet političkih nauka i Čigoja štampa.

Hindmoor, Andrew (2006), „Public Choice“, u: Hay, Colin; Lister, Michael and Marsh, David (eds), The State: Theories and Issues, New York: Palgrave Macmillan, pp. 79 - 97.

Mueller, Dennis (2003), Public Choice III, Cambridge: University Press.

Pavlović, Dušan (2013), „Socijalna korpa“ i rentseeking, Beograd: Politička blogonomija. http://www.dusanpavlovic.in.rs/mypage/Blog/Entries/2013/1/23_Socijalna_korpa_i_rent-seeking.html

Prokopijević, Miroslav (2000), Konstitucionalna ekonomija, Beograd: E - Press.

Svetska banka (2009), Srbija: Kako sa manje uraditi više: Suočavanje sa fiskalnom krizom putem povećanja produktivnosti javnog sektora, dokument Svetske banke.

Tullock, Gordon (2002), „The Theory of Public Choice“, u: Tullock, Gordon; Seldon, Arthur and Gordon, Brady (eds), Government Failure: A Primer in Public Choice, Washington: Cato Institute, pp. 3 - 79.

Đ