Prethodne nedelje su u Narodnoj skupštini usvojene izmene
Zakona o finansiranju političkih aktivnosti. Nekako je ova tema ostala bez
kritike, ne samo masovnih medija poput televezije što ni ne treba da nas
začudi, već nije bilo ozbiljnijih reči ni preko blogova i društvenih mreža.
Osnovna izmena u zakonu jeste da će partije ubuduće
dobijati 30% manje sredstava iz budžeta, odnosno da se sredstva umanju sa 0,15
na 0, 105% za redovno finansiranje kao i sa 0,1% na 0,07 za finansiranje
predizbornih aktivnosti. Ja sam prvi idejno protivnik državnog finansiranja
partija, ali da li danas u Srbiji smemo da dozvolimo to? O čemu se zapravo ovde
radi i zašto se premijer (jer premijer jedini donosi odluke i iznosti predloge)
odlučio na ovakav korak? I zašto je to štetno za demokratiju?
1) Sa jedne strane, lineralno umanjenje sredstava svim
partijama za 30% jeste najprostiji način da se partije opozicije dodatno oslabe
i uruše. Izmene Zakona o finansiranju
političkih aktivnosti jesu sredstvo premijera da se dođe do cilja, a cilj je
jednoumlje u kome neće biti drugačijeg mišljenja u političkom prostoru i u kome
ćemo svi „obožavati“ premijera. Ko se razume u moderne partije i njihovo
funkcionisanje u savremenim demokratijama, sve je jasno. Imajući u vidu genezu
razvoja partija (od liderskih, preko masovnih i sveobuhvatnih do kartel
partija), jasno je da sadašnje partije zavise od finansijskih subvencija i
drugih privilegija koje obezbeđuje država (videti više: Katz; Mair, 1995 i von
Bayme, 2002).
Partije su kreirale kartel sistem u kome su umanjeni
troškovi izbornog poraza, odnosno među savremenim partijama u demokratijama
postoji dogovor o kreiranju određene stabilnosti partijskog funkcionisanja koja
proizvodi i stabilnost demokratskog poretka. Ova stabilnost se najlakše
ostvaruje državnim finansiranjem partija.
Ono što je svima jasno u Srbiji, to je da se partije ne
finansiraju samo iz javnih i ograničenih privatnih izvora, jer je to nedovoljno
za preživljavanje. Svi znamo da partije koje su u vlasti eksploatišu sve druge
moguće vidove javnih sredstava. Od „partijskih poreza“, preko korišćenja javnih
nenovčanih resursa. Partijama u opoziciji je trenutno na raspolaganju samo
novac iz javnih izvora. Koji im se sada za trećinu smanjuje. Partije u vlasti
ovo smanjenje neće pogoditi, jer će na druge, koruptivne načine – ugrožavanjem javnog
interesa, svojim partijama omogućiti funkcionisanje.
2. Sa druge strane, izmena Zakona o finansiranju
političkih aktivnosti je predstavljena kao mera štednje, gde jelte, premijer
ukida i sebi (svojoj partiji) određeni novac. Kao što je onomad i svojim
roditeljima smanjivao penzije, tako se i sada prenosi u medijima, premijer je odštetio
i svoju partiju. Formalno gledano jeste, ali to znači samo da će veći novac u
partiju stići kroz koruptivne radnje. Ipak,
prosečan birač u Srbiji, kada mu se ova tema uvije u „populistički celofan koji
se prezentuje kroz vučićeve medije“ vidi samo to da je premijer svim partijama
smanjio dotacije za 30% i to percipiraju kao pozitivnu stvar. Još jedna
medijska i populistička manipulacija Velikog Vođe koja će kako stvari stoje i
ovog puta proći.
Kao što smo videli, ova odluka premijera sa jedne strane
ima za cilj da uspostavi jednoumlje, potpuno uguši političku opoziciju,
poremeti partijsku kompeticiju i kroz davanje partijama iz budžeta, i potpuno
destabilizuje demokratski režim. Partije opozicije, bez novca i bez prisustva u
medijima, u XXI veku su osuđene na propast. Sa druge strane je „sjajno“
medijski predstavljena i birači će je podržati.
Od sistema kartel partija (više
partija - množina) koje se finansiraju iz budžeta i omogućavaju savremenu
demokratiju, idemo ka sistemu jednopartizma, ne u kome će se partija (jednina) finansirati
iz budžeta, već u kojoj će partija biti država. Preciznije rečeno, neće
partija biti država već će premijer biti država.
A na nama građanima ostaje
da sami sebi postavimo dva pitanja:
1) da li ćemo izbore 2018.
godine u ovakvom okruženju (ugušene medijske slobode, kreiranje jednoumlja,
gašenje opozicije i svakog drugačijeg mišljenja) moći da smatramo fer i
poštenim?
2) kada ćemo i kako početi
da branimo pluralizam i demokratiju od Velikog Vođe?
Beyme, Klaus Von (2002), Transformacija političkih stranaka, Zagreb: FPZ
Katz, Richard; Mair, Peter (1995), "Changing Models of Party Organization and Party Democracy: The Emergence of the Cartel Party", in: Party Politics, Vol. 1, No. 1, Sage Publication.
No comments:
Post a Comment