Zašto partije žele spajanje izbora? (republičkih, pokrajinskih i lokalnih)

Sinoć je objavljena vest (link) da su se sve partije složile sa inicijalnom idejom Srpske napredne stranke o istovremenom glasanju na svim nivoima (republički, pokrajinski i lokalni izbori). Mogućnosti za to postoje na proleće naredne godine kada je termin redovnih izbora na pokrajinskom i lokalnom nivou ukoliko se premijer odluči i za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora (o čemu sam pisao još u martu, pogledati: ovde).

Kao opravdanje za spajanje izbora u tekstu Večernjih novosti navodi se da Srbija više ne sme biti u stanju stalnih kampanja. Institucionalne prepreke ne postoje, a sve je stvar političkog dogovora i međupolitičkih odnosa. Jedan od ključnih argumenata koje partije iznose pri ovom stavu jeste da će to dovesti i do ušteda prilikom održavanja izbora (što jeste tačno) i da će se uvesti red.

Međutim, šta je ključni cilj svake partije koji se krije iza ovakve ideje? To jeste opšta partijska kampanja zasnovana na promociji lidera partije. Kada imate istovremene republičke i lokalne izbore, lokalne kampanje (sa lokalnim kandidatima i lokalnim temama) gotovo da ne postoje. Sva sredstva i resursi se usmeravaju na promociju partije i njenog lidera. Kada se održavaju samo lokalni izbori, tada partije moraju pažnju da usmere na lokalne politike i pojedince koji se kandiduju u lokalnim samoupravama. To je ono što partije ne žele. Sve ono što su odlike izbornih kampanja u Srbiji (izraženo liderske kampanje; negativne i prljave kampanje; prevelika obećanja; odricanje od odgovornosti; izostanak objektivnog izveštavanja od strane medija – Lončar, Stojanović, 2015) je mnogo teže primeniti na terenu lokalnih izbora. Iako su i lokalni izbori gotovo uvek tematski usmereni na promociju lidera partije i same partije, ipak su takve kampanje dosta teže izvodljive kada su lokalni izbori odvojeni do parlamentarnih.

Lokalni izbori i lokalne kampanje ipak zahtevaju predstavljanje lokalnih kandidata i lokalnih politika. Tu su sve političke partije na nepoželjnom terenu. Lokalni kandidati su uglavnom oni koji su u najboljim odnosima sa šefom partije, a ne oni koji su građanima prepoznatljivi i koji imaju podršku od njih. Na terenu predlaganja predloga lokalnih politika su partije tek u problemu. Političke partije u Srbiji ne vode policy kampanje (Stojanović, 2014), već kampanje usmerene na metateme i opšta, prevelika obećanja biračima. Zato partije žele da se lokalni izbori održavaju istovremeno kada i republički. Da bi sve svoje mane mogle da kriju iza imena lidera i iza opštih političkih poruka.

Lončar, Jelena; Stojanović, Boban (2015), “Electoral Campaigns in Serbia from 2000 to 2014.” in: Stojiljković, Zoran; Spasojević, Dušan; Lončar, Jelena (eds), How to Make Intra-Party Democracy Possible? Institutional Factors and Internal Dynamics of Intra-Party Relations, Belgrade: Faculty of Political Sciences, University of Belgrade.

Stojanović, Boban (2014), “Partijski predlozi javnih politika na izborima 2014. godine”, u: Jovanović, Milan; Vučićević, Dušan (ur.), Izbori u Srbiji 2014. godine: Politička rokada, Beograd: Institut za političke studije, str. 177 – 201. (link)