Svaka čast Vučiću...

Verovatno ste pomislili da je naslov ovog bloga ironija. Međutim nije. Sada već mislite da sam što bi Dragan Jove Torbica rekao „otišao na kvasinu“ i da sam počeo da hvalim Vučića i njegove politike. Međutim – nije ni to. Ovaj blog se bavi njegovim političkim komuniciranjem i načinima i metodama kako uspeva da vlada.

Bez obzira šta ja mislio o tipu (tvrdim da u Srbiji postoji neka hibridna verzija tzv. „izbornog sultanizma“) vladavine, njegovim metodama, održavanju jake SNS kroz sprege partokratije i klijentelizma i njegove podrške među biračima uprkos neispunjenju gotovo nijednog predizbornog obećanja. Iako mislim da se u Srbiji vlada kroz konferencije za medije sa selektivnim predstavljanjem informacija u okviru jednog reality show-a, ono što je nesporno – to je da je Aleksandar Vučić doveo do perfekcije političko komuniciranje sa svojom ciljnom grupom.  Koja je poprilično velika.

Svoj „vladajući put“ je Vučić počeo kao PPV. Već tada je počeo sa komuniciranjem koje do poslednje niti pogađa ciljnu grupu birača. Neću ulaziti u objašnjenje ciljne grupe jer mi je za to potrebno ozbiljno empirijsko istraživanje. Na vanrednim parlamentarnim izborima 2014. godine koalicija oko SNS je osvojila 1.736.920 glasova. Premijer je toliko dobro komunicirao sa svojim biračima, da je bez problema dve godine kasnije (bez ikakvog smislenog opravdanja) mogao da ide na još jedne vanredne parlamentarne izbore na kojima je koalicija oko SNS-a osvojila više glasova nego dve godine pre ovih izbora - 1.823.147 glasova i obezbedila mandat do 2020. godine. Da danas opet odluči da se ide na još jedne vanredne izbore - opet bi osvojili približan broj glasova. Usput, pobediviši na gotovo svim lokalnim izborima. Čak i tamo gde nisu mogli da formiraju lokalne vlade na osnovu izbornih rezultata, u postkoalicionim pregovorima su uspeli. Imaju apsolutnu vlast u Srbiji. Naravno, nije sve to uspeh samo Vučićeve komunikacije. Iza njega stoji ogromno članstvo u SNS-u (klijentelizam), ogroman novac, državni resursi i lične televizije (Pink, Studio B). Upravo preko ličnih televizija, Vučić i može da tako dobro komunicira sa svojim biračima.

Ipak, kada se pogleda broj birača koji su na prethodnim izborima podržali koaliciju oko SNS-a, stiče se utisak da je ogroman broj ljudi glasao za Vučića nevezano za klijentelizam, da su glasali bez da im je plaćeno za glas ili nešto direktno urađeno za njih. U tome je snaga političke komunikacije Vučića.

Uspeo je sebe da predstavi kao vođu, kao jakog lidera, kao zaštitnika. To je ono što želi ciljna grupa kojoj se Vučić obraća. Ali ne samo to. Ista ciljna grupa želi da vođa bude deo običnog sveta. Da radi od jutra do sutra, da „ide tamo gde je najteže“, da pati i da ako treba i pusti suzu za svoj narod. Ali naravno, mora i da podvikne. Da se suprostavi onima koje ciljna grupa ne voli. Da preti „kriminalcima“ i „tajkunima“, da ih hapsi, da niko ne sme da ih bij... tj, krade. Posebno ako su tajkuni i kriminalci bivši političari koji su bili na vlasti. Da podvikne SAD i EU, da koketira sa „prijateljima“ Rusima, a da ipak uspe da se nikome ne zameri. Naravno, region je uvek „turbulentan“ i održavanje kakvog takvog sukoba (pa makar i na rečima) je uvek dobro za ciljnu grupu. Ovo društvo voli da „pati“. Da, patnja je u srži ovog društva. Zato je Vučić svoje nastupe napravio patetičnim, jer zna da ljudi to vole. Sa druge strane, osim izražavanja patnje, naše društvo ipak voli i vođe. Voli lidere. Voli one koji viču, koji zapovedaju, čija je poslednja. Vole onog ko će da nas izvuče iz te patnje koju i sam prepoznaje. Mi vapimo za pojedincima koji će da nas vode kroz život, time skidajući odgovornost sa nas samih, vapimo za isceliteljem rana i „vođom“ koji će nas povesti u bolje sutra. Vučić sjajno glumi iscelitelja i vođu u bolje sutra, to moramo da mu priznamo.

Šta god da se desilo u Srbiji u poslednje četiri godine Vučić je uspeo da to iskomunicira sa svojim biračima, da čak i popravi utisak o sebi. Bilo da su to vremenske nepogode, poplave, tragedije, plagijati doktorskih disertacija, afere i korupcija, protivpravno gradsko rušenje objekata itd. Nekako čak deluje da su ministri i saradnici koje Vučić postavlja toliko dobro izabrani da bi oni bili ti kojima se javnost zamlaćuje, koje Vučić nekada pravda, a nekada ih smeni, a u stvarnosti skuplja poene kod svojih birača kroz njih.

Biračima u Srbiji deluje da je dovoljno da vide papir. Sa kojih Vučić čita neke podatke. Uglavnom pažljivo birane, u smislu da se neki drugi svesno prećute. Selektovane poluinformacije su najgore.

Vučić je uspeo da kroz jednu od najgledanijih televizija u Srbiji – TV Pink izgradi imidž jakog lidera koji je deo naroda. Pažljivo je radio na sebi, gradio lik takvog lidera i uspeo da pogodi svaki element želja svoje ciljne grupe. Patetično, često i haotično komuniciranje putem iscrpljujućih i čestih KzM očigledno donose rezultate. To je ono što ciljna grupa birača želi. Da svakog dana premijer pokazuje koliko puno radi za svoj narod. Da je deo njih. Ali da ume da podvikne.

Mi, koji smatramo da su metode Vučićevog vladanja pogrešne, da je autoritarni lider koji urušava institucije i vodi ovu zemlju u političku, ekonomsku, socijalnu i svaku drugu propast – možemo samo da se nadamo da će birači kojima se Vučić obraća jednog dana promeniti mišljenje. Do tada, kroz svoje taktike i metode komuniciranja i vladanja on uspeva da održi visok nivo (izbornog) legitimiteta. „Pravi“ primer i idol za sve autoritarne lidere. U tom kontekstu – potpuno je uspeo. Šta drugo da kažem osim „Svaka čast Vučiću...“