Nakon sage oko toga ko će biti kandidati na
izborima, kako vlasti – tako i opozicije, od kada su izbori raspisani, gotovo
jedino pitanje koje se postavlja jeste – da li će Aleksandar Vučić pobediti u
prvom krugu i da li je moguće postići izlaznost koja će mu to onemogućiti?
Na sajtu Peščanik se već neki period vodi ozbiljna
političko-politikološka debata o mnogim aktuelnim pitanjima. Međutim, jedan
tekst mi je posebno privukao pažnju. Tekst Radulovićeva kandidatura
kolege Slobodana Tomića. Naslov teksta ne oslikava suštinu teme ovog teksta.
Autor se u tekstu ustvari pita kako je moguće dostići izlaznost da Vučić ne
pobedi u prvom krugu i zaključuje da Radulovićeva kandidatura može da doprinese
tome. Ne ulazeći u to pitanje, cilj ovog teksta jeste da ukaže na faktore koji
mogu pozitivno uticati na rast izlaznosti i dovesti do drugog kruga.
Slobodan u svom tekstu iznosi nekoliko scenarija o
broju potencijalnih glasova koje će Aleksandar Vučić osvojiti u prvom krugu. U
„najgorem“ scenariju prema njemu, Vučić bi mogao da računa na oko 2,1 milion
glasova pri čemu bi za drugi krug bila potrebna izlaznost od 4,2 miliona birača
ili oko 62,3%. Autor takođe navodi da je jako teško postići ovu ili čak i za
200 000 manju izlaznost u manje lošijem scenariju i poziva se na tekst Dejana Ilića
koji tvrdi da je izlaznost na predsedničkim izborima obično manja od izlaznosti
na parlamentarnim, odnosno parlamentarni izbori više motivišu birače da glasaju
od predsedničkih. Ova tvrdnja Dejana Ilića nije tačna. Ubedljivo najveća
izlaznost na bilo kojim izborima nakon 2000. godine bila je u drugom krugu
predsedničkih izbora 2008. godine kada je glasalo preko 4,5 miliona birača (4
580 428 izašlih birača). Drugi u ovoj kategoriji su predsednički izbori iste
godine kada je u prvom krugu glasalo takođe preko 4 miliona birača (4 117 870
birača). Izbori koji su bili blizu cifre od 4 miliona birača su parlamentarni
izbori 2007. i 2008. godine kada su okolnosti izbora bile slične kao što je
slučaj sa predsedničkim izborima 2008. godine i parlamentarni izbori i prvi
krug predsedničkih 2012. godine. Prema
tome, najveću izlaznost u Srbiji su generisali upravo predsednički izbori.
Naravno da izlaznost zavisi od okolnosti u kojima se održavaju, ali podaci
govore o tome (između ostalog, predsednički izbori 2004. godine su imali
najmanju izlaznost sa manje od 3,2 miliona izašlih u oba kruga). Ovo samo
pokazuje da ne postoji pravilo i dokazana zakonitost o povezanosti izlaznosti i
vrsti izbora, što je empirija potvrdila.
Kolika je izlaznost potrebna za drugi krug?
Za razliku od Slobodanove procene da je neophodno
izlaznost podići na oko 4,2 miliona birača da bismo imali drugi krug, ja ću
poći od pretpostavke da je neophodna i veća izlaznost. Prostim sabiranjem
glasova koje je koalicija oko SNS osvojila na prethodnim izborima sa koalicijama
oko SPS i SVM koji su podržali Vučića dolazimo do brojke od 2 293 537 glasova.
Naravno, upitno je da li će svi birači SPS, JS i SVM glasati za Vučića (i sam
mislim da neće), ali na takvu opciju moramo biti spremni, posebno što je većina
istraživanja javnog mnjenja godinama unazad govorila o tome da je Vučićev
rejting veći od rejtinga njegove partije. Zaista je teško očekivati da Vučić
osvoji više od ovog broja glasova u prvom krugu i to bi trebalo da bude gornja
granica. Ali, opozicioni kandidati, partije opozicije i svi oni koji imaju za
cilj da Vučić ne pobedi u prvom krugu – bolje je da računaju da im je neophodna
izlaznost od skoro 4,6 miliona birača i da rade na tome što je moguće više i da
se ne predaju, nego da ga potcenjuju i misle da Vučić nikako ne može imati više
od 1,8/9 miliona glasova. To je pogrešna polazna osnova. U borbu za drugi krug
se mora ući bez zavaravanja kako opozicije, tako i opozicionih kandidata. Na
prethodnim parlamentarnim izborima je glasalo oko 3,8 miliona birača, 2014.
godine 3,6 miliona birača, a 2012. na parlamentarnim i u prvom krugu
predsedničkih izbora oko 3,9 miliona birača. U odnosu na prethodnu 2016.
godinu, u „najgorem“ scenariju bi značilo da je za drugi krug neophodno da
glasa preko 800 000 novih birača koji nisu glasali prethodne godine i da niko
od tih novih ne glasa za Vučića. Deluje poprilično neostvarivo, ali da li je
tako?
Šta je Vučićeva strategija na ovim izborima?
Nakon što je Vučić odlučio da se kandiduje za
predsednika Republike, svoju kampanju je delom komunikacijski usmerio na temu teške borbe na predsedničkim izborima, pa između ostalog kaže: „Pred partijom
koju trenutno vodim su veliki izazovi i težak put. Kao da su svi urotili da
izgubimo izbore, ali mi ćemo se boriti. Biće teško pobediti, ali borićemo se.“
Dominantno se u „medijima koji su mu bliski“ (da ne upotrebljavam teže reči,
ali svi znamo šta) razvija teza o zajedničkom nastupu DOS-a, o „DOS-ovskim“
kandidatima koji će izazvati haos i koji ruše Vučića. Ovakva medijska propaganda
ima za cilj da se među pristalicama SNS-a i njihovim biračima ne stvori osećaj
da je Vučić „pobednik pre izbora“. Između ostalog, isti ti mediji, ali i mnogi
drugi izlaze sa tezom da je Vučić trenutno na oko 50% podrške, ne mnogo preko
toga upravo kako bi se sopstveni birači održali u stanju „borbene gotovosti“.
Osim toga, stvara se utisak da ne postoji drugi krug. Već da Vučić mora da
pobedi u prvom krugu jer su se svi već urotili protiv njega. Ovaj Vučićev potez
jeste očekivan, jer ne želi da mu se desi ono što se desilo Borisu Tadiću u
drugom krugu predsedničkih izbora 2012. godine kada je stvorena slika da je on
siguran pobednik drugog kruga izbora (iako to nije jedini razlog Tadićevog
poraza, ali to nije tema). Teško je zamisliti da Vučić van ovog okvira može da
privuče neke nove birače. Njegov cilj je da birači SNS koalicije kao i svih
koalicionih partnera u prvom krugu izađu i glasaju za njega. Međutim, da li ovakva
strategija može Vučiću da se obije o glavu?
Da li je moguće da izlaznost bude veća od 4,5
miliona birača
i da se dođe do drugog kruga?
Uslov za veliku izlaznost kao što smo videli ne
mora da bude vrsta izbora, pa ni kandidati (Nikolić VS. Tadić, drugi krug
izbora 2008. i 2012. godine) već opšti kontekst izbora. Stvoren je kontekst
izbora da je Vučić oko 50%, da se on bori da pobedi i da neće biti lako, kao i
da su se svi ostali urotili protiv njega (iako njegovoj listi predlagača za
predsednika nema kraja). Osim toga, stvoren je kontekst u kome je (makar) za
sada dovoljno da bude drugog kruga i da će to već tada značiti veliki poraz za
Vučića i početak njegovog kraja. U okolnostima u kojima se Srbija nalazi –
deluje da je zaista tako. Takođe, uveliko se stvara osećaj referendumskih
izbora u kome se glasa „za Vučića“ ili „protiv Vučića“. Za neke izborne aktere
više nije ni važno ko će biti predsednik, već je cilj ući u drugi krug i tamo
će kandidat opozicije (ko god dođe do drugog kruga) imati podršku svih. Kako
ovakav kontekst izbora može da utiče na izlaznost?
Teorija racionalnog izbora, koju često koristim
kao alat za objašnjenje mnogih društvenih i političkih pojava, iako nema
objašnjenje zašto bilo ko i bilo kada izlazi na izbore, možda može da nam
ponudi odgovor da li je moguće da očekujemo drugi krug predsedničkih izbora. Teorija
o (ne)racionalnom izlasku na glasanje (paradoks glasanja) je razvijena od
strane Downsa (1957), a kasnije unapređena od strane Rikera i Ordeshooka
(1968), (videti i zanimljiv tekst Kanazawa, 1998) kaže da će pojedinac izaći na glasanje (V) ukoliko:
V =
pB + D > C
gde je p
verovatnoća da će baš Vaš glas biti odlučujući, B je benefit koji lično birač ostvaruje ukoliko njegov
kandidat/stranka pobedi, D je
vrednost osećaja da ste ispunili svoju građansku dužnost i dali vaš doprinos
demokratiji (Downs – D znači demokratija (Democracy), Riker i Ordeshook – D
znači građanska dužnost (citizen Duty), a C
predstavlja trošak izlaska na izbore (vreme i energija odlaska na samo glasačko
mesto, ali i informisanje o kandidatima, njihovim programima, temama, praćenje
kampanje i sl).
S obzirom da je realna mogućnost da baš Vaš glas
bilo šta odluči nikakva, smatra se da verovatnoća iznosi 0, pa ova formula može
da se svede na V= D > C (osećaj građanske dužnosti da bude veći od troška),
čime se često i argumentuje niska izlaznost na izbore (u partokratskoj državi
kakva je Srbija nikad se ne bih saglasio da B nema uticaja na izlaznost na
izbore).
Međutim, za potrebe ovog teksta ponudiću
svojevrsan model ove formule primenjen na ove predsedničke izbore koja nam može
reći da postoji šansa da se izlaznost podigne dovoljno da dobijemo drugi krug.
p –
verovatnoća da Vaš glas odluči izbore
Apsolutno sam saglasan sa teorijom da je na
nacionalnim izborima apsolutno nemoguće da jedan glas odluči. Šta više, razlike
u pobednicima se mere u najmanje desetinama hiljada glasova. Saglasan sam i sa
kolegom Vučićevićem
koji je pred izbore 2014. rekao: „I premda se poslednjih dana tvrdi da baš naš
glas može dovesti do toga da neka od partija padne ispod cenzusa, što će
posledično ojačati naprednjake, verujte da je tvrdnja tog tipa uverljivija od
one da će baš vaš glas odrediti izbornog pobednika koliko i tvrdnja da će čovek
sa dužim nogama lakše preskočiti Atlantski okean od onog čije su noge kratke.“
Međutim, opšti kontekst izbora je takav da su se oni sveli na pitanje da li će
Vučić imati 50,1% ili 49,9%. Odnosno, pitanje svih pitanja je da li će biti
drugog kruga i da li će preskočiti cifru od 50% plus 1 glas i gotovo svi akteri
potenciraju to pitanje. Ovakav kontekst, u kome se govori o tome – da je pitanje
pobede Vučića u prvom krugu pitanje jednog, dva ili nekoliko procenata dovodi
do toga da građani imaju osećaj da je vrednost njihovog glasa u ovom slučaju
velika. Ne odlučujuća, to sam siguran da niko ne misli, ali sigurno veća nego
na nekim prethodnim predsedničkim ili parlamentarnim izborima. Rast ovog
osećaja kod svojih birača želi i sam Vučić, kako bi bez obzira na njegovu
prednost nad ostalim kandidatima sigurno izašli (iako SNS ima i druge metode izvlačenja svojih birača na birališta) i glasali. Iako
istraživanja pokazuju da Vučić ima izrazito veliku prednost u odnosu na
drugoplasiranog, stvorena je atmosfera neizvesnih izbora što kod svakog birača
može da utiče na odluku da izađe da glasa (posebno kod povremenih
participanata). Iako jedan glas ne može ništa da promeni, kod birača stvara
jači osećaj vrednosti njihovog pojedinačnog glasa.
B –
benefit koji lično birač ostvaruje ukoliko njegov kandidat pobedi
Ovaj činilac u ovom delu jednačine može za mnoge
birače imati jako visok značaj iako se radi o predsedničkim izborima, posebno
za one koji glasaju za kandidata vladajuće koalicije nadajući se u budućnosti
da će kroz partiju dobiti neke lične beneficije. Sa druge strane, opozicioni
birači svoj benefit mogu meriti isključivo u nekoj vrsti „moralne
satisfkacije“. Međutim, ovde je reč o biračima koji 2016. godine nisu glasali i
koje bi trebalo izvući na birališta. Kontekst izbora i atmosfera koja se
stvara, ima samo jedan cilj – a to je da benefit na izborima za glasače bude
taj da Vučić ne pobedi u prvom krugu. Za povremene participante (pre svega),
politički pasivno i apolitično stanovništo koji bi trebalo da podignu
izlaznost, ne verujem da na Vučića gledaju pozitivno. Povremene participante
(koji su npr. glasali u drugom krugu predsedničkih izbora 2008. godine), upravo
njih opozicija i opozicioni kandidati moraju da ubede u značaj i vrednost „ličnog
benefita“ koji mogu ostvariti ukoliko izađu na birališta. Povremenim
participantima sigurno pripadaju nekadašnji birači DOS-a, DS-a i Borisa Tadića.
A to nisu birači koji ne mogu da uvide „značaj“ da se spreči Vučićeva pobeda u
prvom krugu. Za njih to može predstavljati značajno viši benefit nego što su
procenjivali svoj benefit, ali i same šanse nekih partija/kandidata na
prethodnim parlamentarnim izborima (2014. i 2016.) koji su svakako bili izbori
sa unapred poznatim pobednikom i činjenicom da je SNS u svakom momentu imala
izuzetno širok opseg potencijalnih koalicionih partnera.
Moj osećaj je da je sabirak pB u ovoj formuli, u
relativno sličnim okvirima bio najizraženiji i najviši u drugom krugu
predsedničkih izbora 2008. godine kada je izlaznost dostigla skoro 4,6 miliona
birača. Neizvesan drugi krug izbora i benefit građana koji su smatrali da tada
lider radikala Tomislav Nikolić ne sme da postane predsednik Srbije.
D - vrednost
osećaja da ste ispunili svoju građansku dužnost i dali vaš doprinos demokratiji
Ovaj sabirak u redukovanoj formuli (D > C) je
praktično jedini koji na izbore izvodi više od polovine stanovništa. U
atmosferi kakvu opozicija pokušava maksimalno da podstakne, više nije samo
pitanje doprinosa demokratiji kroz čin glasanja, već je doprinos demokratiji i
ispunjenje građanske dužnosti taj da se ne dozvoli nastavak autoritarne
vladavine Aleksandra Vučića. Kod povremenih participanata, ovakvo podsticanje
svesti može da ima snažan pritisak i visoku vrednost da se izađe na izbore.
C -
trošak izlaska na izbore (vreme i energija odlaska na samo glasačko mesto, ali
i informisanje o kandidatima, njihovim programima, temama, praćenje kampanje i
sl).
Kada se radi o trošku izlaska na izbore, postoji
niz faktora koji mogu uticati na odluku da li će birači izaći na izbore ili ne.
Dovoljno je da pada kiša i da mnogi birači smatraju da je izlazak nedeljom po
kiši prevelik trošak i odlučuju da ostanu kod kuće (mnoga empirijska
istraživanja pokazuju da kiša smanjuje izlaznost i da postoje i zakonitosti na
koga kiša utiče: u SAD-u, u Španiji). Iako statistika pokazuje upravo suprotno u Srbiji, da kiša pogoduje većoj izlaznosti, dok je lepo vreme smanjuje. Na faktore poput vremenskih
prilika, opozicija ne može da utiče. Ali, kada se radi o informisanju o
kandidatima, njihovim programima i temama – kontekst izbora je da gotovo više
ništa od toga nije bitno. Bitno je samo izaći i glasati za bilo koga osim
Vučića. Povremeni participanti će verovatno i posvetiti vreme razmišljanju za
koga od preostalih kandidata (osim Vučića) da glasaju. Među politički pasivnim i
apolitičnim stanovništvom, siguran sam da ima onih koji će pojavom novog lica i
nečim što ismeva celokupnu političku situaciju možda poželeti i da glasaju. Verujem
da ne bih previše pogrešio ukoliko bih rekao da je ovo grupa čiju podršku npr. Ljubiša
Preletačević Beli želi i ciljna grupa kojoj se obraća.
Prema tome – drugi krug izbora zavisi od toga
koliko će opozicioni kandidati i partije uspeti da utiču na pre svega povremene
participante. Na politički pasivne i apolitične građane je jako teško uticati i
izvesti na birališta, ali neki mali procenat je moguće. Možda baš onaj
odlučujući procenat da se dođe do drugog kruga. Potrebnu izlaznost na ovim
predsedničkim izborima možemo imati samo ukoliko se povremeni participanti u
potpunosti aktiviraju (podsetimo, izlaznost u drugom krugu 2008. je bila skoro 4,6
miliona birača). Da li će kandidati i
opšti kontekst izbora uspeti da izvuku ove grupe birače na birališta? Zaključak
je da leva strana formule (pB + D > C) nije imala ovako velike
vrednosti u poslednjih 15-ak godina (osim upravo drugog kruga predsedničkih
izbora 2008. godine). Da li će to biti
dovoljno za drugi krug? Videćemo 02. aprila.
No comments:
Post a Comment