Zašto se od predsedničkih kandidata traže program i politike?

Naredne godine nas očekuju redovni predsednički izbori u Srbiji. Iako se za sada zna tek po neki kandidat koji će ući u trku za predsednika Republike, o ovim izborima se u javnosti govori praktično od momenta formiranja Vlade RS u avgustu ove godine.

Pojavile su se dve vrste informacija do sada. Jedna je da bi opozicija trebalo da izađe sa zajedničkim kandidatom. Takođe, bilo je i najava oko zajedničkog kandidata vladajućih stranaka. Među najčešće spominjanim imenima su sa jedne strane Saša Janković i Vuk Jeremić, a sa druge Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Ono što je najčešći zaključak bilo kakvih razgovora oko „opozicionog kandidata“ jeste da se razgovara i stalno se govori o tome kako je neophodno utvrditi „politiku“ i „program“ koji bi predstavljao taj kandidat i da nije bitna samo ličnost samog kandidata. Tako je predsednik DS-a Dragan Šutanovac u subotu izjavio: „da će DS biti stožer i kičma opozicije na predstojećim predsedničkim izborima, kao i da je za tu stranku ime kandidata manje važno od politike za koju će se on zalagati.“

Nedavno je objavljena vest u kojoj slično tvrdi i Nenad Popović iz SNP-a kada se radi o kandidatu vladajuće SNS u kojoj se navodi: „Odgovarajući na pitanje hoće li podržati kandidata SNS i da li bi stao iza kandidature Tomislava Nikolića, Popović, čija je stranka na prethodnim izborima nastupala na listi SNS, istakao je da će se opređeljivati prema programu, a ne prema ličnosti.“

Komentari ovakvog tipa su se pojavili i prvo na informacije o potencijalnoj kandidaturi Saše Jankovića, a onda i kada je rekao da će se kandidovati i sada mnogi pre bilo kakve podrške pitaju šta je program? Takođe, svi se pitaju šta bi bila politika i kakav bi program predstavio građanima Vuk Jeremić.

U Srbiji se predsednik Republike bira neposredno na izborima, ali njegova ovlašćenja nisu velika. I ono što je ključna stvar – predsednik Republike ne vodi politiku. Nadležnost da utvrđuje i vodi politiku je isključivo u rukama Vlade RS (Ustav RS, čl. 123, st. 1). Vlada je nosilac izvršne vlasti u Republici Srbiji (Ustav RS, čl. 122). Dešavalo se u praksi da predsednik Republike (drugi mandat Borisa Tadića) vodi politiku sa te funkcije, ali je to isključivo posredstvom uticaja koji je imao u partiji koja je imala većinu u parlamentu (neustavno). U situacijama kada partija iz koje dolazi predsednik nije deo Vlade, predsednik nije imao mogućnost da vodi politiku, jer to nije njegova ustavna nadležnost. Nadležnosti predsednika Republike su pobrajane u Ustavu. Zakon o predsedniku Republike samo konstatuje da su nadležnosti utvrđene Ustavom (Zakon o predsedniku Republike, čl. 3, st. 1). Nadležnosti predsednika Republike su da: predstavlja Republiku Srbiju u zemlji i inostranstvu; ukazom proglašava zakone, u skladu s Ustavom; predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista; predlaže Narodnoj skupštini nosioce funkcija, u skladu sa Ustavom i zakonom; postavlja i opoziva ukazom ambasadore Republike Srbije na osnovu predloga Vlade; prima akreditivna i opozivna pisma stranih diplomatskih predstavnika; daje pomilovanja i odlikovanja; vrši i druge poslove određene Ustavom; u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije (Ustav RS, čl. 112).

Od izuzetne važnosti je ne zaboraviti prvu ustavnu odrednicu o predsedniku Republike, a ona kaže: „Predsednik Republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije.“ (Ustav RS, čl. 111).

Prema tome, postavlja se logično pitanje o kakvom programu i politikama pojedini političari pričaju kada razmišljaju o kandidatima za predsednika Republike?

Naravno, predsednik Republike kroz svoje aktivnosti može iznositi načelne ideološko programske stavove oko pojedinih pitanja i konkretno govoriti o svakodnevnim političkim temama i to se uvek radilo bez obzira u kakvim su odnosima predsednici bili sa vladama. Iako se iz ustavne odrednice od predsednika očekuje uloga medijatora u društvenim i političkim sukobima, nerealno je očekivati od predsedničkih kandidata da se već u kampanji potpuno izoluju od najbitnijih političkih i ideoloških pitanja, jer su ipak u pitanju izbori i to jedini na kojima građani nekoga neposredno biraju.

Dobro je pitanje koliko velikih ideloških sporenja u trenutnom društvenom i političkom životu Srbije ima i koje su linije socijalnih i političkih rascepa? Postoji sporenje na liniji „građansko – nacionalno“ koje se preklapa sa spoljno političkom orijentacijom kako u društvenom tako i u političkom polju. Posledično, nerealno je očekivati da građanske evrofanatične partije podrže predsedničkog kandidata koji je iz nacionalno/konzervativno opredeljene i evrofobične partije. Ili obrnuto. Jer je zaista teško očekivati da biračima pogledi kandidata na za njih ključna pitanja neće biti bitna, osim ukoliko se ta pitanja ne bi ostavila u potpunosti sa strane što je predlagao Dušan Pavlović, univerzitetski profesor i poslanik pokreta Dosta je bilo. Što i jeste suština jer bez obzira na poziciju predsednika, izabrana osoba ne bi mogla da utiče na spoljnu politiku Srbije osim kroz izricanje načelnih stavova. Ipak, ukoliko prihvatimo da su to ipak meta pitanja u ovom trenutku, na tim opštim pitanjima bi se otprilike mogla završiti priča oko ideološkog ili programskog određivanja i pozicioniranja koje predsednik treba da ponudi biračima na izborima. Svaka operacionalizacija nekakvog programa i predlaganje javnih politika (policy kampanja) od strane predsedničkog kandidata je potpuno nepotrebno i pogrešno. Glasanje za predsednika ne bi trebalo da bude policy orijentisano glasanje, jer predsednik nema policy ovlašćenja (neće voditi politiku, makar ne u skladu sa Ustavom), već glasanje za lične i profesionalne kvalitete pojedinca, njegov moral, dostojnost i integritet. Za ličnost koja će da nas predstavlja i izražava jedinstvo. Makar ukoliko želimo da od samog starta poštujemo institucije. 

Zašto ipak svi insistiraju na programu i politikama kandidata za predsednike? Zato što smo navikli na policy orijentisane kampanje predsedničkih kandidata u kojima su nam oni obećavali politike za investicije i nova radna mesta, veće plate, okretanje Rusiji ili ulazak u EU itd. Podsetimo se, prethodna dva puta (2008. i 2012.) kada smo birali predsednika Republike birali smo istovremeno i narodne poslanike (2012.) i država je bila između tek završenih i novih najavljenih izbora (2008.), a najozbiljniji predsednički kandidati su bili predsednici najvećih stranaka i nosioci parlamentarnih lista koje su se odvajale od ostalih prema broju glasova. Spajali su parlamentarne i predsedničke kampanje, a građani su na predsedničkim izborima birali lidere koji su im sa te pozicije obećavali bolji život (ili su glasali „za manje zlo“; protiv drugog kandidata) iako to nije u nadležnosti predsednika Republike.

Prema tome, potrebna nam je promena pristupa predsedničkim izborima kako iz ugla političkih aktera, tako i iz ugla građana. Ne bi trebalo da kandidati predlažu programe i predloge javnih politika, niti građani da to od njih zahtevaju. Tome služe parlamentarni izbori. Makar tako kaže Ustav. Možda su nam političke institucije pogrešno dizajnirane, ali dok ih ne izmenimo moramo da im se prilagodimo i da ih poštujemo.