Partije i (ili) pokreti

Autorski tekst za NIN: http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=118692

U poslednjih nekoliko godina građanski pokreti su postali sve učestalija forma političkog okupljanja. Prvo moramo da pokušamo da odgovorimo na pitanje šta su građanski pokreti, zašto su pokreti, a ne partije i šta bi u stvari bio cilj tih građanskih pokreta? Da li su pokreti kritičari društva, predlagači politika iz sfere civilnog društva, borci za unapređenje kvaliteta života ili su ipak politički subjekti? Odnosno, šta bi bila ta razlika između pokreta i partija i na koji način se ona percipira kod nas?

Društveni pokreti nastaju iz nezadovoljstva sistemom, društvom, javnim politikama i ističu stavove i zahteve za promenama. Pokreti se mogu baviti sa jednom ili više tema, ali da ne ulazimo u teoriju društvenih pokreta, možemo ih smestiti u sferu civilnog društva, kao deo društva koji ima određene zahteve prema državi i koji svojim akcijama, predlozima, aktivnostima pokušavaju da utiču na one koji donose odluke. Društveni pokreti mogu biti formalni i neformalni, a prema našem zakonodavstvu, formalizacija društvenih pokreta ide kroz formiranje udruženja građana. Onog momenta kada društveni pokret (najšire posmatrano, bilo kao udruženje ili kao neformalna grupa) odluči da se kandiduje na izborima, tog momenta postaje politički subjekt, preciznije rečeno – postaje izborni akter koji se bori za glasove birača i koji želi da institucionalno kreira politike (onaj koji donosi odluke), ili da to iskažemo prostim rečnikom - da bude vlast. U tom trenutku prestaje da postoji suštinska razlika između pokreta i partija. Ono što političke partije razlikuje od svih ostalih organizacija jeste što se one formiraju sa ciljem da osvoje vlast i upravljaju državom. Kada jedan pokret izlazi na izbore i njegov cilj postaje vlast, pa razlike u tom smislu nestaju.

Zašto onda uopšte postoje politički subjekti koji se zovu pokreti? Ovo je pitanje koje ima dva obrazloženja, jedno je proceduralno-organizacione prirode, a drugo je vrednosno-narativne. Pokreti koji nastupaju na izborima su (uglavnom) udruženja građana koja se na izbore kandiduju kao ad hoc grupa građana (na izborima mogu da se kandiduju registrovane političke partije, koalicije partija i grupe građana), posebna forma udruživanja kako bi se kandidovali na izborima i formalno nema nikakve veze sa udruženjem građana (jer udruženja nisu i ne mogu biti politički subjekti). Formalno komplikovane i skupe procedure (10 000 overenih potpisa) su verovatno jedini razlog zašto neki de facto politički subjekti (npr. Pokret slobodnih građana i pokret Dosta je bilo) postoje kao pokreti (udruženja građana), a ne kao partije. Slična je situacija i sa lokalnim pokretima poput Ne davimo Beograd i Lokalnog fronta koji deluju lokalno i kojima je još teže da ispune formalne zahteve kako bi postali političke partije. U suštini postoje kao udruženja, a na izbore se kandiduju kao grupe građana. Sve ovo stvara izuzetne poteškoće kako u pogledu finansiranja kampanja, ali i redovnog rada kada grupe građana osvoje mesta u parlamentu, tako i u pogledu organizacije. Međutim, ovakav vid političkog organizovanja jeste prednost u jednom drugom pogledu. Političke partije u gotovo svim istraživanjima gde se ocenjuje poverenje u institucije/organizacije su entiteti sa ubedljivo najmanjim poverenjem među građanima. Tako pokreti pokušavaju da materijalizuju svoju poziciju kroz vrednosni stav da su oni kao pokret drugačiji od partija i to kroz narativ o tome da partije žele samo vlast, a da su (oni) pokreti za promenu celokupnog sistema, postavljajući se često i kao potpuno antisistemski. Korišćenje termina pokret kao opozit partijama služi pozicioniranju i kreiranju podrške kroz negativan narativ o partijama. U datom političkom trenutku, to jeste strategija koja donosi rezultat iz razloga što mobiliše veliki broj građana i svoju snagu definitivno crpe iz činjenice da je ljudima dosta istih lica u politici i partija koje su ih razočarale. Na ovaj način pokušavaju da iskoriste distancu koja je stvorena između građana i velike većine partija.

Međutim, ako zanemarimo PSG i DJB koji su prokockali svoju političku šansu, suštinska stvar u vezi građanskih pokreta jeste da oni dominantno nastaju na lokalnim temama i pitanje je da li mogu da se udruže u širi pokret koji bi bio relevantan izborni akter na republičkom nivou. Nedavno formiranje Građanskog fronta koje okuplja lokalne pokrete jeste korak ka takvom umrežavanju, umrežavanju novih političkih pokreta koji nastaju na lokalu, a sa ciljem da svoje delovanje prenesu i na republički nivo.

Postavlja se pitanje koliko ovi lokalni, građanski pokreti mogu da učine na republičkom nivou? Tu se javlja nekoliko važnih okolnosti – vrednosti pokreta, organizacija pokreta, liderstvo i institucionalni preduslovi.

Većina ovih pokreta je građanski orijentisano, na umereno levoj strani ekonomskog spektra. U tom pogledu, pitanje je koliko se razlikuju od velikog broja opozicionih partija (ili igraju na kartu novih organizacija i lica), kao i koliko je danas moguće politički eksploatisati društvene rascepe na liniji građansko-nacionalno ili liberalno-konzervativno, a zanemariti neke od uvek aktuelnih tema poput EU i Kosova. Postaviti se na poziciju koja je drugačija od mainstreama i prosečnog birača znači i ostati na niskoj podršci, bez obzira što ove teme mnogi vide kao pitanje koje više nije najinteresantnije za građane. Lokalni pokreti imaju svojih prednosti, pre svega „gađaju“ birače lokalnim temama, onim temama koje su njihova svakodnevnica, od čega im direktno zavisi kvalitet života i na taj način podstiču građane da budu aktivni za svoju zajednicu. Ipak, pitanje je koliko bi ovi lokalni pokreti mogli da mobilišu aktivista i građana za nacionalne teme i tu je najveći problem sa kojim se suočavaju. Da li uopšte mogu da mobilišu birače na temama koje su šire od lokalnih, kolika je vidljivost ovih pokreta van njihovih lokalnih sredina i da li uopšte mogu da se ujedine u pogledu republičkih izazova i otvorenih pitanja?

Neizostavno je pitanje strukture organizacije lokalnih pokreta i njene infrastrukture. Da li lokalni pokreti mogu da odgovore na zahteve republičkih izbora? Politički subjekti, bilo partije ili pokreti, da bi se ozbiljno uključili u izbornu trku moraju imati razvijenu organizaciju – horizontalno i vertikalno, odnosno izvršne i druge odbore i izuzetno razvijenu teritorijalnu organizaciju po celoj zemlji sa što većim brojem funkcionalnih opštinskih/gradskih odbora i što većim brojem aktivista. Od sprovođenja kampanje, do čuvanja glasova birača. Ad hoc nastupi pokreta na republičkim izborima - bez razvijene organizacije, pokrivenosti Srbije odborima, velikog broja aktivista koji se bore da osvoje vlast i koji vide proces političkog aktivizma kao vid borbe za političke pozicije i upravljanje državom – neće ozbiljnije uticati na izborne rezultate. Neko mi može zameriti i spomenuti Sašu Jankovića, ali se ne sme zaboraviti velika podrška javnih ličnosti i infrastruktura Demokratske stranke, kao ni to da je Saša Janković bio izrazito prepoznatljiva ličnost, makar za veliki deo već opoziciono orijentisanih birača. I tu se naslanja naredni problem za uspeh građanskih pokreta – da li imaju prepoznatljivog lidera? Koliko god se deo javnosti gnušao liderstva, nemoguće je očekivati ozbiljniji politički rezultat bez prepoznatljivog lidera koji bi bio personifikacija svega onoga što pokreti predstavljaju.

Institucionalni preduslovi takođe ne idu na ruku lokalnim građanskim pokretima. Proporcionalni izborni sistem onemogućava da predstavnici lokalnih pokreta osvoje mesta u parlamentu u svom gradu ili opštini, a naš sistem sa jednom izbornom jedinicom onemogućava ni da se regionalnim grupisanjem nekoliko pokreta obezbedi parlamentarno prisustvo. Takođe, izborni prag od 5% često podstiče birače da taktički glasaju, pa svoj glas ne daju prvoj preferenciji koja realno ima manje šanse da uđe u parlament i ne želeći da rizikuje da mu glas bude “bačen” glasa za one koji sigurno preskaču izborni prag. To se možda najbolje videlo i kroz rezultate Ne davimo Beograd čak i na lokalnim izborima 2018. godine u Beogradu. I pored toga što je ova organizacija izvodila desetine hiljada ljudi na proteste protiv rušenja u Savamali, na gradskim izborima su bili daleko od preskakanja izbornog praga uprkos niskom poverenju građana u “stare” partije i lidere.

Lokalni građanski pokreti mogu da imaju šanse za uspeh na lokalnom nivou dok traje kriza partija, insistirajući pre svega na lokalnim temama i svakodnevnom borbom za unapređenje kvaliteta života u svojoj zajednici. Međutim, za ozbiljnije grupisanje pokreta i njihovo uključivanje u borbu na republičkim izborima moraju mnogo toga da urade. Da se omasove, pokriju Srbiju ogromnim brojem sličnih pokreta, kombinuju lokalne i nacionalne teme, predstave političke vrednosti, programe i politike za republički nivo, krenu u formiranje organizacije širom Srbije i iznedre lidera koji je prepoznatljiv celoj Srbiji. Da li postoji prostor na političkom spektru u Srbiji za jedan takav građanski pokret/partiju, da li bi bio sposoban da se bori sa „starim“ partijama i da li bi imao ozbiljniji politički uspeh – ostaje da se vidi, ako se uopšte i formira.