Manipulacija izbornim sistemima - ceo tekst

Teskt (skraćena verzija) objavljen u časopisu: Slobodni student - broj 6; mart/april 2011. godine
http://www.slobodnistudent.com/liberalizam/item/28-vecinski-izborni-sistem-u-srbiji-ne
 Link za časopis

MANIPULACIJA IZBORNIM SISTEMIMA

       U višepartijskom demokratskom sistemu u kome živimo smatra se da su politički izbori ključan politički događaj. Bez osnove uloge izbora u kreiranju političkih institucija, politički život u demokratskim zajednicama jednostavno nije moguć. U predstavničkim sistemima u kojima građani ne vladaju direktno već pomoću izbora odlučuju ko će vladati u njihovo ime, demokratsko - univerzalno pravo glasa i tajni izbori su osnovne pretpostavke demokratije i legalnosti porekta. U samoj suštini, izbori predstavljaju proces izbora nosilaca političke vlasti.

    Kada govorimo o izborima, njihovom sprovođenju i ključnim karakteristikama jedna od najbitnijih odredbi je svakako izborni sistem. Konkretno normativno uređenje, kako se i na koji način kandiduje, glasa, i posebno - na koji način se broje rezultati i kako se raspoređuju mandati predstavlja ključno pitanje teme izbornog sistema. Zato ću se u ovom radu baviti tek usputno modelima izbornih sistema, a više njihovom primenom na trenutno stanje u Srbiji i naravno, pokušati odgovoriti zašto je sistem koji sada imamo ipak najbolje za društvo u kome živimo, ili koje su mane mogućeg uvođenja većinskog izbornog sistema.

     Izborni sistem je skup pravila i institucija kojima se regulišu izborni uslovi. Imajući u vidu, demokratski deficit: političku apstinenciju građana koja uzrokuje slabu izlaznost na izbore, široku partijsku identifikaciju koja dovodi do raspršenosti glasova dolazimo do toga da je mogućnost jedne partije da osvoji 50% +1 glasova ukupnog broja birača na nekim izborima potpuno nemoguća. Čak je poprilično nemoguće da se taj učinak ostvari i kada se gleda samo broj izašlih birača. S toga, potpuno je opravdana teza Gaetana Moske koji kaže da na izborima uvek pobeđuje dobro organizovana manjina.

      Imajući u vidu, trenutno stanje u Srbiji, našem društvu i političkom životu, dolazimo do toga da pozicioniranje inicijative o promeni izbornog sistema na političku agendu sigurno ulazi u temu političke manipulacije. Vratiću se na Moskinu tezu i priču o organizovanoj manjini, i potpuno sam siguran, da manjina iako se predstavlja kao većina pokušava da iskoristi svoje prednosti u ovom trenutku i promenom izbornog sistema sebi omogući bolju i pre svega sigurniju političku budućnost.

      Zbog ograničenosti prostora, pretpostaviću da je čitalac upućen u osnove izbornih sistema: većinskog i proporcionalnog. U Srbiji je trenutno zakonski inaugurisan od 2000. godine proporcionalni izborni sistem sa jednom izbornom jedinicom i prohibitivnom klauzulom(cenzusom) od 5%, što znači da bi se učestvovalo u ravnomernoj raspodeli mandata srazmerno broju dobijenih glasova, kandidovanoj listi  je potrebno da osvoji 5% glasova od broja izašlih glasača. Teoretičari izbornih sistema se slažu da se najbolja reprezentovanost postiže upravo ovakvim sistemom, međutim sa nešto nižom prohibitivnom klauzulom, ali nismo daleko od idealnog.

       Trenutno, kuloarski kruže priče o uvođenju većinskog sistema koji znači personalizovano glasanje za pojedince, s obzirom da Narodna skupština Republike Srbije ima 250 poslanika -deljenje Srbije na 250 jednomandatnih izbornih jedinica i sl. Ali i ono što je jako bitno, to je da pobednik „dobija sve“. Kao neke od argumenata za to se navodi personalizovani izbor - glasanje za pojedinca, a ne stranku.

      Ono što moramo navesti je da je opšte prihvaćeno u političkoj teoriji da modeli izbornog sistema snažno utiču na partije, partijske sisteme i konstelacije partijskih snaga Tu se odmah moram nadovezati sa trenutnom situacijom u Srbiji, što na prvi pogled ispitivanja javnog mnjenja možemo videti da bi se u Srbiji nakon izbora održanih po većinskom izbornom sistemu stvorio izraziti dvopartizam. Ovaj izborni sistem bi za dva svoja perioda održavanja institucionalizovao dvopartijski sistem koja bi činili Demokratska stranka i Srpska napredna stranka.

      Početak svoje kritike uvođenja većinskog izbornog sistema koji bi nedvosmisleno proizveo dopartizam ću ipak posvetiti nekim tehničkim detaljima.

     Zagovornici većinskog sistema, tj. oni koji žele zarad svojih parcijalnih interesa da ga uvedu u Srbiji govore o slaboj zasupljenosti perifernih opština u parlamentu i kako kažu velikog broja poslanika iz Beograda. Međutim, većinski izborni sistem sa 250 izbornih jedinica(prema broju stanvnika) bi svakako zadržao ipak dominantan broj poslanika iz glavnog grada. S obzirom na sve veće kretanja stanovništva iz unutrašnjosti ka Beogradu, možemo gotovo govoriti o broju blizu polovine poslanika. Većinski izborni sistem ne bi doneo radikalan rez što se toga tiče, jer bi npr. na jugu Srbije nekoliko opština moralo da se spaja u jednu izbornu jedinicu, dok bi npr. Gradska opština Vračar iako površinski jako mala, imala mogućnost za više od sedam poslanika. 

    Ne bi trebalo zaboraviti da bi mogućnost ulaska u parlament kandidata iz stranaka nacionalnih manjina bilo praktično nemoguće, pogotovo ako nacionalna manjina nije stacionirana u određenoj izbornoj jedinici. Naravno, uvek je prisutna opasnost od tzv. „džerimandering-a“- što  predstavlja prekrajanje granica izbornih jedinica, onako kako odgovora trenutnoj vlasti.

      Veliki problem je i predstavljenost osoba ženskog pola, jer postojala bi mogućnost da od 250 poslanika nemamo ni jednu ženu, što u konzervativnoj, patrijahalnoj sredini kakva je Srbija ne bi bilo ništa čudno, dok npr. u proporcionalno izbornom sistemu postoji regulativa kojom se može uticati na predstavljenost žena.

       Većinski izborni sistem ima za cilj personalizaciju, da stvori direktno glasanje, tj. glasanje za pojedinca – a ne za partiju. Što se u praksi ipak svodi samo na formlanost, jer da bi se vodila dobra i kvalitetna kampanja, potrebno je mnogo novca, logističke podrške i umrežene grupe ljudi, kao i medijska pažnja i prepoznatljivost što stranke poseduju, što bi značilo da pojedinac ako želi da pobedi ipak mora da ima podršku stranke. Što bi ga stavljalo u potčinjeni položaj u odnosu na stranku, bez obzira što bi on bio nosilac mandata i njegov vlasnik. Što praktično znači da glavni argument onih koji žele većinski izborni sistem u Srbiji ne može da opstane.

      Ako se okrenemo malo na vrednosnu i činjeničnu stranu, bez ovih formlanih determinanti izbornog sistema i ako na Srbiju gledamo iz orijentira socio-ekonomskih, kulturnih pa i nacionlnih podela - možemo videti da je Srbija jedno poprilično nehomogeno društvo. A svedoci smo da većinski izborni sistem može, i zaista funkcioniše samo u onim društvima koja su relativno homogena i gde linije rascepa i polarizacije društva nisu velike. Da li je Srbija takva zemlja? Moje mišljenje je da - nije! A izborni sistem treba da kanališe i smiri, a ne da raspaljuje sukobe u društvu. Još ako znamo da partijska identifikacija u Srbiji nije trajna i da su fluktuacije u partijskom izboru svakodnevne, imamo još jedan argument za proporcionalnu zastupljenost i prezentaciju u parlamentu.

     Dvopartizam koji bi proizašao iz većinskog izbornog sistema bi doveo do nestanka političkih partija koje podržava preko 30% građana, što bi značilo ignorisanje mišljenja i izbora preko milion glasača. Uz to, birači pojedinih partija sa naše partijske scene, bi ostali bez ikakve alternative, jer njihov glas nikako ne bi mogao da ide nekoj od ponuđenih stranaka. Što svakako, u našem heterogenom društvu ipak nije dobro jer aktivne građane, nosioce građanskih aktivnosti tera u apstinenciju i potpuno udaljavanje od po društvo, jako bitnih odluka koje se donose u sferi političkog odlučivanja.

      Takođe, stvorio bi se dvopartizam koji bi politiku sveo na borbu između dve normativno programski gotovo iste stranke (SNS i DS) i izbore, politiku i politički život pretvorio u politikanstvo i međusobna previranja između elita tih dveju stranaka. Politika bi se umesto sa ideja i programa, svela na politiku lidera i elita dveju stranaka. Izbori bi u tom smislu pre bili izbori između timova lidera nego takmičenje utvrđenih ideologija.

      Takođe, formirao bi se kartel partijski sistem gde bi dve stranke potpuno zatvorile mogućnost za ulazak neke nove partije u „igru“ – što bi značilo večno održavanje  „statusa quo“, što za ipak nekonsolidovanu demokratiju kakva je naša sigurno ne bi bilo dobro.

      Kao jedan od glavnih argumenata koji idu u prilog većinskog izbornog sistema, jesu jednopartijske ili najviše dvopartijske vlade, što bi predstavljalo sigurnost i konstantnost, kao i odgovornost za (ne)učinjeno.

      U konkretnom primeru Republike Srbije, ovo bi značilo formiranje jednopartijskih ničim ograničenih vlada, što u uslovima političke nekulture, neprofesionalnih i neobrazovanih stranačkih kadrova i u opštem karakteru našeg sistema koji je politički - nekonsolidovana demokratija, društveno - sa nedovoljno jakim civilnim sektorom, i ekonomski - gde još nije izvrešena tranzicija, a kamoli konsolidacija (sa ogromnim javnim sektorom i javnim preduzećima, što otvara prostor za oportunizam) bi otvorilo mogućnosti za autoritarne tendencije, samovolju, zloupotrebu i korupciju u neograničenim obliku i dimenzijama.

     Naravno, i proporcionalni izborni sistem ima svojih mana i protivrečnosti, ali dalekom manje u poređenju sa većinskim izbornim sistemom, pogotovo implementirajući ga na Srbiju sa paralelnim istraživanjima naših političkih prilika i tendencija.

     Sve navedeno, predstavlja ozbiljno upozorenje na negativne posledice uvođenja većinskog izbornog sistema u Srbiji i postavlja pitanje: koji su razlozi da se pored ogromnih manjkavosti i opasnosti koje iz ovog modela izbornog sistema mogu proizaći da se ova inicijativa nameće na agendu politički gorećih i bitnih pitanja? Da li je samo manipulacija i pokušaj stvaranja sigurnije budućnosti za pojedine partije ili se još nešto krije iza svega…