Popravljanje imidža parlamenta

Centar za društveni dijalog i regionalne inicijative, 

projekat: Institut studentskog pitanja 2011, 

esej u okviru šire teme Uloga parlamenta u političkom sistemu Srbije,

Popravljanje imidža parlamenta

    Po mnogim istraživanjima parlament je institucija sa nezavidnim statusom u našem društvu. Nizak nivo poverenja u ovu instituciju, osećaj da se u
parlamentu odvijaju manipulativne i sumnjive radnje, kao i sama činjenica da se o politici u Srbiji govori kao o nečemu stranom, „tamnom“, kao i za moralne ljude odbojnom pojmu ne ide u prilog parlamentu. Politika se u našem drušvu svela na lidere - „bosove“, partije i na njihova međusobna previranja u borbi za ostvarenje svojih parcijalnih političkih interesa. Poslanici, srce parlamenta tako postaju samo partijski službenici, vodonoše koji u najvišoj političkoj instituciji samo slepo proklamaju partijske programe. Imidž parlamenta, način kako građani za koje je parlament najviši predstavnički dom vide ovu instituciju, šta ona predstavlja za njih i načini komunikacije i poverenja među njima čine jedan celovit skup odnosa. Ukoliko građani dominantno nemaju poverenja u parlament gubi se smisao predstavničke demokratije, vlast postaje nelegitimna i otvaraju se mogućnosti i procesi za put ka autoritarnim režimima ili ka slomu poretka i anarhiji. Na pitanje kako popraviti imidž parlamenta, ja bih pre svega obratio pažnju, tj. postavio pitanje u tom kontekstu: „Kako popraviti osećaj poverenja građana u parlament?“, jer je to ključni pojam imidža u tom smislu. Parlament će imati dostojanstvo onda kada građani budu smatrali da je to ustanova vredna poštovanja, kada poslanici u njemu budu najbolji među najboljima u društvu, i možda ono što je najbitnije kada građani budu verovali u to da parlament radi u njihovom interesu.

Pre nego što se vratim na pitanja delovanja parlamenta, njegovog rada i odluka navešću ukratko poziciju parlamenta u pozitivno pravnom sistemu Republike Srbije. Parlament je najviše zakonodavno telo i predstavlja jednu od grana u tročlanoj podeli vlasti uz izvršnu i sudsku. Parlament ima 250 poslanika koji se biraju na opštim izborima u jednomandatnoj izbornoj jedinici po proporcionalnom izbornom sistemu i prohibitnivnom klauzulom(cenzuskom) od 5%. Neću da ulazim dublje u normativna i formalna pitanja parlamenta, izvućiću samo nekoliko najvažnijih nadležnosti. Parlament bira i njemu je odgovorna  izvršna vlast, donosi Zakon o budžetu, Zakon o državnoj upravi, i sve druge zakone i na taj način iako formalno postoji odvojenost izvršne i zakonodavne vlasti, parlament ima veliku ulogu u kreiranju politika na svim poljima. Republika Srbija ima predsednika koji se neposredno bira, međutim u odnosima nadležnosti parlament i Vlada su ti koji imaju suprematiju u odnosu na predsednika što nas svrstava u red parlamentrano-predsedničkih sistema. Sam Ustav naše zemlje, nema ograničenja, i potpuno su otvorene mogućnosti da se kroz parlament i zakone donešene u njemu na razne načine koriste mogućnosti manipulacije i partije kod nas te mogućnosti i koriste.

    Pre nego što pređem na mogućnosti na koji način može doći do popravljanja imidža parlamenta, moram da navedem razloge zbog kojih lično nemam poverenja u parlament i zašto na ovu instituciju gledam iz negativnog ugla. Kao istinski zagovornik slobode, između ostalog smatram da je ekonomska sloboda osnovni uslov političke i svake druge slobode. Mi danas imamo situaciju gde je država enormno skupa, gde građanima kada isplate sve obaveze državi zaista ostaje toliko samo da se snalaze, nemam poverenja u parlament. Zašto? Reći će mi neko, da nisam u pravu, jer parlament troši samo 0, 027% budžeta. To jeste tačno, to je verovatno zanemarljiva cifra, ali ne smemo zaboraviti da parlament direktno ili indirektno „troši“ preko 45% BDP-a. 45% svega što se u ovoj zemlji godišnje proizvede i čemu se stvori vrednost odlazi u javnu potrošnju. A parlament direktno - Zakonom o budžetu i indirektno – izborom i podrškom Vladi koja sprovodi izvršenje budžeta odlučuje o tome. Što u uslovima političke (ne)kulture, velikog manipulativnog i koruptivnog potencijala i bahate kulture trošenja novca koji nije lični dovodi do potpunog srozavanja političkog života i na krilima moralnih distributivnih i regulatornih opravdanja partije kroz parlament postaju zvezda vodilja života svakog pojedinca. Naravno, samim tim što su ekonomske, a samim tim i političke i druge slobode na taj način ugrožene ja ne vidim mogućnost da u mojim očima i iz moje perspektive parlament dobije snagu kvalitetne ustanove u koje imam poverenje. Mišljenja sam da je jedna od najvećih zabluda kako kaže Tomas Rid upravo ta da se sva zla ovog sveta mogu iskoreniti zakondavstvom, međutim mislim da parlament kroz svoju zakonodavnu ulogu može iskoreniti neka od zala.

U odnosu na poziciju prema državi, i u tom kontekstu prema parlamentu mogu podeliti građane na dve grupe. Prve: nezavisne i odgovorne koji cene slobodu više nego bilo šta drugo, i one druge: koji su neodgovorni, zavisni i koji pre svega vole da neko brine o njima, u ovom slučaju država. Jedni bi da ih parlament putem zakona i izborom Vlade pusti da budu slobodni, a drugi bi da parlament i Vlada brinu o njima i da odgovornost za svoje živote prepuste državi. U ove dve koncepcije se kriju načini za popravljanje imidža parlamenta. Kada se prvi osete slobodnima imaće vere u parlament jer će znati da ih on i država pre svega ne mogu ugroziti, da im je zagarantovana sloboda i da imaju priliku da bez stega države grade svoje živote. Drugi će imati poverenja u parlament samo onda kada im on, preko zakona koje donosi i preko izvršne vlasti koju parlament bira, a koja sprovodi zakone donese svakome od njih maksimum blagostanja uz minimum napora. Prve po mom nekom sistemu političkih ideologija i pravaca - možemo nazvati liberterima, a druge socijal-paternalistima, u smislu da država i parlament treba da budu tutori i da treba da obezbeđuju svako blagostanje. Što je za prve – libertere, potpuno neprihvatljivo, i za njih država i parlament preko zakona treba i mora da štiti samo osnovne slobode poput prava na život i nepovredivost imovine. A da su pojedinci ti koji moraju biti odgovorni za svoj život i sve ono što u njemu rade. Za njih pozitivna vera u parlament će biti onda kada se parlament i izvršna vlast koji iz parlamenta proizilazi u vidu izabrane Vlade budu bavila tim pitanjima, a ne daljim zadiranjem u živote pojedinaca, a pre svega ne preteranim zadiranjem u ekonomiju.

Možda se i najbolje ova dva koncepta viđenja parlamenta mogu prikazati kroz jednu najobičniju stavku Zakona o saobraćaju. U pitanju je član zakona koji građaninu, pojedincu nameće dispoziciju vezivanja sigurnosnog pojasa i prekršajnu prijavu kao sankciju za nepoštovanje dispozicije. Kako na parlament u tom kontekstu gledaju pojedinci iz svojih uglova? Jedni će reći da je to potpuno neopravdano, da država nema prava da se meša u njihove živote, da oni svojim nevezivanjem sigurnosnog pojasa nikoga ne ugrožavaju i da je potpuno opravdano da ono što ulazi u sferu potpuno ličnog pitanja ostane u sferi izbora svakog pojedinca, a ne da parlament preko zakona nameće kodekse i pravila ponašanja svakom pojedincu.  Oni smatraju da se zakonom može i treba urediti svaki oblik interakcije koji može ugroziti nečiju slobodu, npr. maksimalna dozvoljena brzina u naseljenom mestu je 40 km/h, jer brža vožnja može ugroziti nečiju drugu slobodu. Princip: mlataranje moje ruke može biti ograničeno samo time što se nečija brada može naći ugrožena. Dok ispred moje ruke nema ničije brade pojedinac je slobodan da mlatara rukama u nedogled. U tome se ogledaju i nadležnosti parlamenta po liberterima, da uređuju samo odnose koji se tiču interakcije između pojedinaca, a ne da se meša u pitanje potpuno ličnog izbora i slobode poput vezivanja pojasa, a moje nevezivanje nikoga ne može ugroziti osim mene samoga, i zbog toga smatram da država ne bi smela da donosi ovakve i slične zakone koji zadiru u slobodu izbora. Iz niza ovakvih i sličnih problema, zakona i odluka moj odnos i mišljenje prema parlamentu, prema instituciji zakonodavne vlasti koja pokušava da determiniše moj život nije nimalo lepo i smatram da je parlament institucija koja je zbog niza ovakvih zakona izgubila smisao i pokušava da bude determinišući faktor društvenog života što parlament ne sme da bude.

Za druge, kako sam ih nazvao: socijal – paternaliste, ovaj član zakona o dispoziciji vezivanja pojasa predstavlja pravu meru jer oni smatraju da na taj način, njihova država brine o njima, da im pomaže da svoje živote urede kako treba i sl. Po njima, ovaj član zakona daje pozitivan efekat i gradi neki lepši imidž parlamenta i veru u njega.

  

    Naravno, između ove dve vrste pogleda na parlament stoji duga istorija. Srbija kao postsocijalističko društvo, zasnovano na kolektivizmu u svakom pogledu ima malo šansi da u njoj pobedi ova prva verzija moje priče, verzija sa odgovornim pojedincima, sa državom zasnovanom na uskom polju nadležnosti koje ona mora da obavlja. Nažalost, i dalje postoji potreba kod građana za „letargijom“ kao fenomenom koji proizvodi misao da država i parlament treba sve da omoguće i prirede i da joj između ostalog zbog toga dajemo poverenje. Međutim, zaključak je taj što oni ne vide da sve (ili makar velika većina) stvari koje uređuje i vodi država završavaju u porazu, „u minusu“, da je sve ogrizlo u toliko sofisticiranoj korupciji da je ta pojava postala gotovo normalna stvar, ali oni tu ne vide problem u samom konceptu takvih nadležnosti države i parlamenta koji donosi takve (loše) zakone. Oni čak žele da se privatna inicijativa ugasi, da se opet država pita o gotovo svemu, a ne vide da već sada sve očajno funkcioniše. Tj., vide ali za to optužuju nekoga sasvim drugoga, okrivljuju pojave koje nisu ni postojale u Srbiji, krive ekonomski sistem koji nikada nije ni zaživeo, a misle da će ih iz ponora izvući ono što već imaju prilike da gledaju svakoga dana. Državu koja je u svim porama života pojedinaca, parlament koji svojim zakonima determiniše gotovo svaki naš korak. Samo takav parlament koji bi obezbedio blagostanje za sve i činio da je država tutor svakog pojedinca bi za za socijal – paternaliste bio pravi parlament u koga bi imali poverenje. Priznaćete da je to samo još jedna utopija masa.

Zato ću uvek braniti svoj koncept odgovornog pojedinca, braniti svoju slobodu i slobodu izbora, i završiti sa rečenicom Vilhelma fon Humbolta u kojoj državu i parlament ograničava samo na zaštititu sloboda:

"Neka se država i parlament uzdrže od svake brige za pozitivnu dobrobit građana, i neka ne učine nijedan korak dalje od onoga što je nužno za njihovo obezbeđenje prema sebi i prema inostranim neprijateljima; ni radi kakve druge svrhe neka ne ograničavaju njihovu slobodu".