Tema BGD taksija je nepresušan izvor analize, kako za ekonomiste tako i za politikologe. Imamo taksi kartel koji se održava uz pomoć gradske vlasti u kome je ograničena ponuda (regulisan maksimalan broj vozila) i u kom je regulisana cena usluga, u kome su najveći dobitnici taksisti i taksi udruženja, a najveći gubitnici građani koji plaćaju netržišne - previsoke cene taksi usluga.
O tome su već mnogi pisali: Dušan Pavlović - ovde, Pavle Mihajlović - ovde i ovde, kao i moje kolege (Dinić, Kozakijević, Milenković) i ja u okviru obaveza na predmetu Javne politike - ovde.
Ono što sam želeo da napomenem jeste nešto o čemu se uglavnom ne priča, a što mene veoma često nervira, a to je tzv. "žuta traka" - kroz koju, osim vozila GSP-a, mogu da voze i taksisti.
"Pojava zahteva za određenim davanjima od strane države (lokalnih vlasti) se naziva zahtev za pogodnostima - rent seeking (Đorđević, 2009: 205)." Žutom trakom se taksistima omogućava znatno brže i lakše kretanje kroz grad koji obiluje velikim gužvama, a naravno taksisti i taksi udruženja ne plaćaju nikakvu taksu za to. Ne vidim razlog zašto bi taksistima bilo omogućeno da koriste ove pogodnosti, pa čak i u slučaju da plaćaju visoku cenu za to, a pogotovo ne besplatno.
Zašto sam pomenuo i bahatost? Pa zato što sam siguran da, svako ko makar jedan sat dnevno vozi u Beogradu makar 10 puta za to vreme prosto izludi od bahatih i nepristojnih taksista. Osim što voze "žutom" trakom, stalno se prebacuju u redovne, često i bez signalizacije, staju i parkiraju se na mestima na kojima to ne smeju da rade, a ako im kojim slučajem zatrubite, dobijate ili "srednji prst" ili poziv da izađete iz kola da vam "nešto objasni". Naravno, svestan da uvek nekoliko desetina slično bahatih taksista može da pritekne u eventualnu pomoć. Taksisti uživaju neviđene pogodnosti koje im grad garantuje, a pri tom ničim ne garantuju kvalitet usluge, niti minimalno pristojno ponašanje.
Prema tome, smatram da je nepohodno da se pokrene društvena akcija usmerena protiv ovakve organizacije taksi prevoza. Pisanje peticije, organizovanje protesne šetnje, slanje pisama političkim partijama i uporno iznošenje zahteva pred predstavnike gradske vlasti, a kao krajnje rešenje - bojkotovanje taxi usluga, a sve u cilju stvaranja ravnopravne konkurencije i tržišnog formiranja cena, koje bi posledično uticale i na kvalitet usluga i drugačiji pristup taksista.
Naravno, svesni da je "taxi lobi" izuzetno jak, i da je taxi ucenjivački potencijal i sposobnost kolektivnog delovanja izuzetno visok (videti više u: link, podnaslov: Poteškoće u realizaciji „nove“ politike taksi prevoza) - moramo znati da promena neće biti jednostavna, ali čini mi se da je krajnje vreme da se građani pobune protiv ovakve taxi politike.
- Đorđević, Snežana (2009), Analize javnih politika, Beograd. Čigoja štampa i Fakultet
političkih nauka.
No comments:
Post a Comment