Analiza javnih politika i doprinos ministra Radulovića

Tekst objavljen i na blogu Grupe za analizu i kreiranje javnih politika (link).

U uvodu se definišu određeni pojmovi, a onda ispitujemo doprinos ministra Radulovića u političkom životu Srbije kroz pitanje analize javnih politika.

1. Javne politike: prvi intuitivni odgovor jeste da su to one politike koje nisu tajne. Međutim, suština je u nečemu drugom. U engleskom jeziku je pojmovno mnogo jasnije napravljena razlika između onoga što u našem jeziku nazivamo politikom, javnom politikom i sl. Javne politike (public policy ili samo policy) predstavljaju „političke izlaze - output“ (Wilson, 2008: 153). Sa druge strane neki ih definišu kao: „Javne politike rešavaju probleme“ (Goodin; Rein; Moran, 2008: 26), „Javna politika je aktivnost vlasti kao odgovor na društvene probleme“ (Đorđević, 2009: 15), „To su strategije i operativne metode koje grade država i njeni organi u cilju uređena i razvoja pojedinih oblasti od javnog interesa i značaja“ (Stojiljković, 2012: 13), ili možda i najbolja definicija „Javne politike su sve ono što vlasti izaberu da urade ili ne urade“ (Birkland, 2005: 18). Znači, politički izlazi (sve ono što vlast uradi u uređivanju društva, a utiče na građane) su javne politike, ali su javne politike i ono što vlast ne uradi - odnosno zadržavanje statusa quo je takođe odluka.

2. Predlozi javnih politika: Često se kaže da političke partije na izborima nude građanima određene javne politike. Predloge javnih politika (političkih izlaza) predlažu pre svega političke partije i organi vlasti, ali i drugi akteri (nvo, sindikati itd). Međutim, to su predlozi javnih politika (određeni politički izlazi). Predlozi javnih politika postaju javne politike onog trenutka kada ih institucije vlasti odobre i krenu sa sprovođenjem. Tu se otvara i pitanje da li je neki zakon javna politika iako se u celosti ne sprovodi (videti više u: Cairney, 2012: 24 - 26).

3. Analize javnih politika (policy analize): policy analiza predstavlja skup tehnika, metoda i istraživanja kojima se ispituju kakve će efekte proizvesti određena mera (politički izlaz, output - ili prosto rečeno: određeni zakon, odluka vlade i sl.), na koga se mera odonosi, ko će tom merom biti dobitnici, a ko gubitnici, da li mera ima društveno opravdanje, ko će plaćati efekte te mere, a ko će imati benefit. Ispituje se koji sve akteri treba da učestvuju u javnoj debati o meri, koje su interesne grupe koje će imati interes. Ispituje se kakvo je sadašnje stanje (status quo) u toj oblasti i do kakvih promena nova javna politika dovodi, u kom roku i po kakvom planu. Ispituje se koje su prednosti, a koje mane i koji su troškovi, a koji benefiti po društvu. Tek na osnovu toga se donosi odluka o tome da li se javna politika kreira.

 Javne politike (1) i predlozi javnih politika (2) bi trebalo da budu zasnovani na njihovoj analizi (3).

Analiza javnih politika je i politkološka disciplina, snažno razvijena u svetu, ali ne i u regionu. Kod nas je polje istraživanja i dalje usmereno na „metapolitiku“, velike teme, pitanje poretka, režima, osnova društva itd. Ali smatram da je vreme da se politikologija okrene analizama javnih politika.

Šta se dešava sa ovom temom na nivou dnevne politike, odnosno u partijskom i institucionalnom životu? Javne politike naravno kreira svaka vlada (menja ili zadržava status quo).

Predloge javnih politika imamo u obimu koji se odnosi na predlaganje nekih mera, ali samo kao mera. Partijski programi bi trebalo da sadrže upravo predloge javnih politika zasnovanih na policy analizi, a u izbornim kampanja da se ti predlozi predstavljaju i brane na političkom tržištu, međutim partijski programi su skup lepih želja koje građani žele da čuju, sa tek ponekim predlogom javne politike (merom, „političkim izlazom“), ali ponavljam samo kao merom, bez urađene analize te/tih mere. Kreatori javnih politika (premijer, ministri, gradonačelnici i predsednici opština kao i skupštine) bi pre svega trebalo da se bave analizom javnih politika, ali je to gotovo nemoguće videti u Srbiji. Drugi deo bloga je posvećen nekome ko je počeo upravo sa tim.

Policy analize rade uglavnom nevladine organizacije koje se bave određenim pitanjima, instituti i akademske ustanove, ali ni oni ne u velikoj meri.

Šta je to uneo ministar Radulović u politički život Srbije?

Radulović nije političar. Ali je ministar. Ministar koji je ozbiljno shvatio svoj posao, što je retkost u Srbiji. Kod nas su ministri pre svega okrenuti partiji, a ne resoru koji vode. Zato su nam i efekti javnih politika - takvi kakvi su. Radulović vodi ministarstvo koje se bavi, makar za mene, najbitnijom temom (uz finansije, mada se posredno bavi i njima i to u velikom delu) - privredom. Sve mere koje je sproveo i  predložio Radulović od kako je ministar, su mere koje su pre samog predlaganja duboko i precizno analizirane. Svaka mera, pre nego što je sprovedena ili predložena je jasno imala precizirano sve ono što policy analiza obuhvata. Ko, kako, šta? Ko je dobitnik, ko je gubitnik, ko plaća, na koji način, kome ostaju sredstva, ko je dobitnik i šta se time postiže? I na kratki i na dugi rok. Od ukidanja subvencija preduzećima i privredi, preko Zakona o radu, poreske reforme, overe zdravstvenih knjižica do predloga za reformu penzionog osiguranja. Ministar Radulović i njegovi saradnici, pre svake mere jasno u medije i u javni prostor iznose ove podatke. To je suština analize javnih politika, da se zna do čega će određena mera dovesti. Pogledajte samo jedan primer kako je za određenu meru (poresku reformu), unapred jasno šta i kako će se dešavati i na taj način se vrši upoznavanje i legitimizacija te mere (link - D. Pavlović, savetnik ministra privrede). Retko kada je neki ministar, premijer ili neka partija na sličan način prezentovala svoje idejne mere i ispitivala njihove efekte. Zakoni i odluke su se uglavnom prepisivali iz EU, ili neke druge uporedne prakse bez ikakve analize, ili prosto voljom nekom političara ili partije.

Pitanje policy analize se tako na mala vrata unosi u politički život Srbije. Preko jednog nepartijskog ministra. Ono što mi kao građani možemo da zahtevamo, to je da ubuduće političke partije i kandidati za kreatore javnih politika, na izborima (tamo gde traže legitimitet) predstavljaju predloge javnih politika, ali zasnovanih na policy analizi. Posledično, njihov izbor bi značio i odgovornost za predloženo (naravno, problemi u realizaciji su institucionalne prirode - ali to nije tema ovog bloga), ali pre svega građani bi mogli da se upoznaju sa konkretnim efektima mera koje određena politička partija,  premijer ili ministar predlažu. Efekti se naravno ne mogu uvek unapred proceniti, ali to ne ostavlja puno prostora za opravdanje nastavka vođenje dnevne politike kako ih partije u Srbiji vode - a vode ih politikantski vođeni partijskim interesom, a to im mi kao građani dopuštamo. Ne postoji opravdanje da se javne politike kreiraju ad hoc i bez ikakve analize njihovih efekata.

Političari i partije bi, iako se ne slažu sa merama ministra Radulovića, mogli od njega da nauče kako se kreiraju javne politike, jer samo tako ćemo u nekoj budućnosti doći do javnih poltika koje će pokrenuti razvoj ove države.

_____________________ 

Birkland, Thomas (2005), An Introduction to the Policy Proocess: Theories, Concepts and Models of Public Policy Making, London: M.E. Sharpe.

Cairney, Paul (2012), Understanding Public Policy: Theories and Issues, New York: Palgrave Macmillan.

Đorđević, Snežana (2009), Analize javnih politika, Beograd: Čigoja štampa i Fakultet političkih nauka.

Goodin, Robert; Rein, Martin; Moran, Michael (2008), “The Public and its Policies”, in: Goodin, Robert; Rein, Martin; Moran, Michael (eds), The Oxford Handbook of Public Policy, Oxford: Oxford University Press.

Stojiljković, Zoran (2012), „Izborna obećanja i postizborna realnost: javne politike u izbornoj ponudi u Srbiji“, u: Stojiljković, Zoran; Pilipović, Gordana (ur.), Javne politike u izbornoj ponudi: Izbori i formiranje vlasti u Srbiji 2012. godine, Beograd: Konrad Adenauer Stiftung.

Wilson, Richard (2008), „Policy Analysis as Policy Advice“, in: Goodin, Robert; Rein, Martin; Moran, Michael (eds), The Oxford Handbook of Public Policy, Oxford: Oxford University Press.