Blog je mešavina predistraživanja na temu "Institucija obaveznog glasanja - potencijalni politički efekti u Srbiji" (koje pripremam za međunarodnu konferenciju Političko komuniciranje i izborno ponašanje u Milanu) i lične poruke namenjene pre svega onima koji ne planiraju da sutra izađu na izbore.
Šta predstavlja institucija obaveznog glasanja? Prosto
rečeno to znači da svaki punoletni
građanin sa biračkim pravom ima obavezu da glasa na izborima. Obavezno
glasanje u tom smislu ne može biti obavezno ukoliko nema sankciju (kažete da je
glasanje obavezno, ali ako ne uvedete sankciju to znači da ipak nije obavezno).
Kao primer, sankcija može biti novčana u našim uslovima danas ona može iznositi
50 000 rsd. Ukoliko ne platite ovu kaznu jer niste izašli na izbore - uvede se
pravilo da ne možete da izvadite nova lična dokumenta, ne možete da
registrujete kola, ne možete da primate novčanu naknadu iz budžeta, kao ni
platu ukoliko se ona isplaćuje iz budžeta. Šta bismo dobili time? Dobili bismo
gotovo 100% izlaznost na izbore jer racionalnim pojedinicima je svakako korisnije
da prošetaju do biračkog mesta nego da plaćaju ovoliku kaznu. Ovakva
institucija bi ’naterala’ pojedince da glasaju (naravno, ne moraju da glasaju
ni za jednu od ponuđenih lista, već da njihov glas bude nevažeći). Prosečna
izlaznost na izborima u Srbiji ne prelazi 65%, dok je na lokalnim (ukoliko su
odvojeni od republičkih) ona daleko ispod 50%. Takođe, moram da naglasim da
ovakva institucija postoji već gotovo 2 veka, i da se i dan danas koristi u
nekim demokratskim zemljama, a najbolji primer je Australija, a često se
pominju Belgija, Grčka i Luksemburg. Izbori su gotovo jedini vid političke
participacije za građane, a veliki deo društva apstinira. Posledice visoke
apstinencije su takve da se slabi legitimnost, postoje otuđenost građana od države i
politike, širok prostor za manipulaciju vlasti, jača se partokratija. Kakve
političke efekte bi mogla da proizvede institucija obaveznog glasanja u Srbiji?
1. Manjak
legitimiteta izabranih predstavnika i jasna poruka da građani nemaju poverenja
u izborne aktere. Često se i danas iznose podaci da je npr. 40% osvojenih
glasova na izborima samo 15% ukupnog biračkog tela i sl, ali danas kada
glasanje nije obavezno to nema težinu i ne može se tako posmatrati. Birači koji
nisu izašli su jednostavno prepustili nekom drugom da izabere predstavnike. Ukoliko
pretpostavimo da svi oni koji su apstinenti - uvođenjem institucije obaveznog
glasanja postaju tzv. „beli listići“, tada nema potrebe za dodatnim računanjem,
rezultati izbora uz izlaznost približenu 100%, bi jasno prikazali ko ima koliku
podršku u biračkom telu. Pokazaću suštinu na primeru. Da je na izborima 2008. i
2012. godine postojala institucija obaveznog glasanja i ako pretpostavimo da
svi koji nisu izašli na izbore da bi bili beli listići (jer neizlaskom pokazuju
da nisu imali za koga da glasaju ili apsolutno ne pooznaju političku situaciju), partije koje su osvojile najviše glasova bi
imale sledeće procente. Koalicija Za evropsku Srbiju 2008. godine umesto 38,42%
bi imala oko 24% glasova. Koalicija okupljena oko SNS-a 2012. godine bi umesto
24,04% glasova imala 14% glasova. U oba slučaja broj nevažećih listića bi
ubedljivo „odneo pobedu“ odnosno procenat nevažećih listića bi bio daleko iznad
svih ostalih partija. Naravno odnos u mandatima bi bio daleko disproporcionalan
sa procentima glasova, ali bi ovakav odnos procenata naterao da se u političkim
partijama nešto menja, a podstaklo bi formiranje novih, nediskreditovanih
partija i ljudi koji bi ulazili u politiku i imali ozbiljnu biračku bazu kojoj
bi mogli da se predstave.
2. Podizanje izbornog
praga. Uvođenjem
institucije obaveznog glasanja sa ozbiljnim sankcijama podiže izborni prag na
cifru od gotovo 5% ukupnog biračkog tela. Ukoliko uzmemo opet prethodnu
pretpostavku o neizašlim kao nevažećim listićima, da je na izborima 2008. i
2012. postojala institucija obaveznog glasanja ona bi dovela do redukcije broja
parlamentarnih partija. Mandate bi 2008. godine osvojile samo koalicije Za
Evropsku Srbiji i DSS-NS i SRS, dok bi 2012. izborni prag preskočile samo
koalicije okupljene oko SNS, DS i SPS.
3. Birači koji su
apstinenti uvođenjem ove institucije bi posvetili određeno vreme razmišljanju o
svom glasu. Smatra se da glasanje nije racionalno jer uticaj jednog glasa na ukupan rezultat ne postoji, a glasanje ipak nosi trošak. Osim samog čina odlaska na glasanje,
postoji trošak prikupljanja informacija i selekcije izbornih kandidata. Međutim,
glas apstinenata se neće lako osvojiti - i verujem da bi veliki deo apstinenata
uvođenjem institucije obaveznog glasanja ozbiljno razmišljao o svojoj odluci.
Apstinenti su oni birači koji su a) uglavnom duboko razočarani političkom scenom i generalno političkim sistemom. Smartaju da su „svi isti“ i gaje nepoverenje prema partijama i
institucijama. b) Birači koji su jednom rečju „otuđeni“ od politike. Znaju
da politički svet utiče na njihove živote, ali niti imaju vremena niti želje da
se bave politikom i prihvataju političke output-ove kao takve bez želje da na
njih utiču. Na političku scenu uvođenje obaveznog glasanja utiče i preko ove dve
grupe apstinenata. Imajući u vidu prve, podstiče nove aktere da ulaze u
politički prostor i da od njih traže izbornu podršku. U vezi sa drugom grupom,
postojanjem obaveznog glasanja oni postaju biračka baza iz koje se takođe traži
podrška, a oni sada postaju akteri koji razmišljaju o svojim interesima i o
svojoj biračkoj odluci.
Dan pred izbore moja poruka
je jasna, a upravo se odnosi na apstinente. Za sve one koji su razočarani partijama
i političkim životom, onima kojima je dosta svega. Onima kojima je dosta sadašnjih partija
u kojima se motaju uvek isti ljudi godinama, kojima je dosta ovakvog partijskog
parazitskog sistema, političkog i ekonomskog života u kome živimo i propadamo. Za
one koji su razočarani (apst. iz kategorije a) imamo novog političkog aktera na sceni. Lista „Dosta
je bilo - Saša Radulović“. Neću da pišem šta je on sa saradnicima radio i šta
je program, sve možete da vidite na internetu. Nisam od idealista koji će da
garantuje da ako lista bude u prilici da sprovodi program da će ga sigurno sprovesti,
ali ono što su ljudi sa liste do sada uradili i rekli - imaju kredibilitet da
im damo glas. Takođe, ako mislite da je
glas za ovu listu možda bačen glas jer lista neće preći cenzus, znajte da je
glas za bilo koju drugu partiju sigurno propao glas jer sve ostale partije samo
čekaju da se uglave u svoj deo parazitskog sistema.
Za drugu grupu apstinenata za koje je od posebne važnosti
jedan blog (link) i poruka iz njega (koja me je i naterala da razmišljam o
efektima institucije obaveznog glasanja), a to je pitanje zašto Radulović nema znatno
veću podršku iako veliki broj birača ima interes da ga podrži. Deo teksta
glasi:
“Jedina klasa koja ima
interes za Radulovićeve (kapitalističke) reforme u Srbiji jesu radnici u
privatnom sektoru, vlasnici malih i srednjih preduzeća i nezaposleni. Oni su
inače i većina u Srbiji. Međutim, oni su potpuno neorganizovani a ne mogu biti
organizovani jer nemaju dovoljno para i vremena (radnici u privatnom sektoru,
vlasnici MSP, s tim da je ovih drugih sve manje budući da ih uništavaju tajkuni
koji nisu ništa drugo do ekonomska podkategorija državnih birokrata), ili nemaju
para uopšte (nezaposleni). Pazite, partitokratija, tajkuni i birokratija ima
sve vreme sveta da lobira, pije kafe, pravi spletke. Oni
su plaćeni za to novcem poreskih obveznika. Oni svakodnevno rovare i održavaju klimu koja onemogućuje
promene koje bi značile kraj njihovom bubašvabskom stilu života. Za to vreme
većina (nezaposleni, zaposleni u privatnom sektoru i vlasnici MSP) apsolutno
nisu u stanju da se na adekvatan način organizuju i istaknu svoje interese. Zato
je Radulović usamljen iako većina ima interes da ga podržava.”
Mišljenja sam da bi institucija obaveznog glasanja na
neki način ’probudila’ upravo ovu kategoriju ljudi (reč klasa ne volim da upotrebljavam). Ne bi više na izborima odlučivali
samo penzioneri i oni koji imaju direktan interes od partija i partijskog
parazitskog sistema.
Institucija obaveznog glasanja donosi nam pre svega
priliku da se ukaže na upitnost legitimiteta vlasti, kao i da počne da tera
partije da se menjaju. Razvijala bi participativnu demokratsku političku
kulturu i naterala građane (pre svega apstinente) da razmišljaju o svojoj
izbornoj odluci i pomogla da se određeni interesi iskristališu. Ova institucija
bi donela i podsticaj novim političkim akterima, neupraljanim i kredibilnim da
uđu u politički prostor i da traže podršku apstinenata. Na ovaj način bi se
povećala izborna kontrola vlade i parlamenta, kao njihovo građansko
kontrolisanje.
Nove ljude imamo i na ovim
izborima. Zamislite da je glasanje obavezno (mada bez sankcije ono nikada ne može
da bude obavezno, ali zamislite), imate
još 30 sati da se makar ukratko informišete o političkoj ponudi pre svega novih
aktera. Za stare vam nije potrebno informisanje, pogledajte samo opštinu ili
grad i državu u kojoj živite. Starim političkim akterima moramo jednom da
pokažemo put u istoriju. Recimo „Dosta je bilo!“
No comments:
Post a Comment