Sistem zapošljavanja nastavnika kao prepreka kvalitetnijem obrazovanju

Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije (USPRS) je u toku nedelje zatražila od Ministarstva prosvete da izmeni Uredbu o zapošljavanju u obrazovanju jer je neprimenjiva i štetna za budžet (link). Ukratko, u saopštenju traže da se formira lista zaposlenih nastavnika koji nemaju puno radno vreme i koji bi se bez konkursa primali na upražnjena mesta nastavnika, a ne da se u prosvetu bespotrebno zapošljavaju nova lica. Takođe, navodi se da se prvo mesta moraju popunjavatu sa liste tehnoloških viškova, a onda zaposleni sa nepotpunim radnim vremenom, a tek na kraju bi se otvorila mogućnost o zaposlenju novih ljudi. Gledajući iz ugla sindikata, potpuno racionalan zahtev jer time žele da zaštite (verovatno) svoje članove kojima preti opasnost da ostanu bez posla i one koji nemaju puno radno vreme, a od kojih sindikat ima korist.

Sa druge strane, stanje u obrazovanju u Srbiji je blago rečeno - loše. Dosta loše. Deo krivice za takvo stanje svakako snose nastavnici u osnovnim i srednjim školama. Pre nešto manje od godinu dana sam pisao o neefikasnosti troškova i ishoda obrazovanja u osnovnim i srednjih školama (link). Kao prvo, broj nastavnika je daleko iznad optimalnog. Možda je to upravo posledica onoga što USPRS govori. Nemam najnovije podatke, ali 2009. godine je u Srbiji radilo oko 54 000 nastavnika u osnovnim i 28 000 nastavnika u srednjim školama (1 nastavnik na 10,6 učenika u osnovnim, i 1 nastavnik na 9 učenika u srednjim školama).

Možda se neoptimalan broj nastavnika mogao tolerisati da su ishodi obrazovanja bolji. Srbija je učestvovala u Međunarodnom programu procene obrazovnih postignuća učenika (PISA), 2003. i 2006. godine. Na oba testiranja petnaestogodišnjaci nisu pokazali neophodna postignuća u čitalačkoj, matematičkoj i naučnoj pismenosti. Na osnovu testova, rezultati za Srbiju su pokazali da: oko 43% učenika je funkcionalno  nepismeno  u  matematici,  38%  su  funkcionalno  nepismeni  u prirodnim naukama, a polovina svih 15-godišnjaka su funkcionalno nepismeni u čitanju.

Upravo zbog toga, vidim problem u načinu (ne)izbora nastavnika i želji sindikata da nastavnički kadar ostane zatvoren, na neki način - kartelizovan. Mislim da je to jedan od najvećih problema osnovnog i srednjeg obrazovanja u Srbiji. Ako ste nastavnik i dobijete stalno zaposlenje, ostajete tu do kraja radnog veka (osim u slučaju teških oblika kršenja discipline ili činjenja krivičnih dela). Praktično rečeno - bez obzira na rezultate rada i ono što deci prenosite i kakve oni rezultate postižu - posao je siguran. U takvom sistemu, nastavnici nisu zainteresovani (naravno, postoje izuzeci*) za inovativnost, usavršavanje i podizanje kvaliteta nastave. Novi načini rada, komunikacije, pedagoških aktivnosti i učenja za ono što učenike čeka u nastavku života ne postoji. Učaureni nastavnici na svojim pozicijama nemaju podsticaj da rade bolje, već samo otaljavaju posao. Ne tako davno kao srednjoškolac, bio sam svedok upravo ovakvog otaljavanja. Izgovor da su učenici nezainteresovani i da sa njima ne može da se radi - ne sme da postoji iako tu postoji još niz faktora (link i link).

Kada se radi o preko potrebnoj reformi osnovnog i srednjeg obrazovanja koja nikako da dođe na dnevni red (link), siguran sam da se mora početi od nastavnika. Pre svega kreiranjem merila za njihovo ocenjivanje (što od strane učenika, preko odeljenskih veća i direktora do eksterne kontrole rezultata njihovog rada, ali i odgovornosti direktora ukoliko prikriva prave rezultate rada svojih nastavnika). Nakon merila za ocenjivanja rada potreban je novi sistem zapošljavanja nastavnika. Redovni trogodišnji ili petogodišnji reizbori (nešto slično kao u visokom obrazovanju) na osnovu rezultata i ocena njihovog rada (uz uvođenje eksterne kontrole reizbora). Kada oni nastavnici koji ne rade svoj posao kako treba budu dobijali otkaze, a na njihova mesta dolazili oni koji će imati bolje rezultate, tada će posao nastavnika dobiti drugu dimenziju odgovornosti koja danas ne postoji. Osnovno i srednje obrazovanje proizvodi negativnu selekciju učenika (link), ali je to velikim delom i posledica upravo negativne selekcije nastavnika. U ovakvom sistemu, dosadašnji nastavnici koji svoj posao rade na kvalitetan način ne bi morali da brinu za svoj posao. Oni koji posao otaljavaju ili bi morali da se menjaju ili bi ostajali bez posla. 

Nastavnici su dobro organizovana društvena grupa koja lako rešava problem kolektivnog delanja i često uspeva u svojim zahtevima (setimo se samo čestih štrajkova prosvetnih radnika), ali ovom društvu su neophodne reforme. One će da bole jedan deo društva. U ovom slučaju loše nastavnike.  Tek kada posao nastavnika bude zavisio od rezultata njihovog rada koje će biti moguće precizno meriti, i kada se bude razbio svojevrsan nastavnički kartel, onda ćemo moći da govorimo o kvalitetnijem obrazovanju. To bi bio dobar početak reforme obrazovnog sistema.

* Izuzeci od nezainteresovanih nastavnika naravno postoje. Verovatno svaki osnovac i srednjoškolac ima primer dobrih i vrednih nastavnika. I ja sam imao. Nastavnici in/direktno utiču na živote učenika. Zbog toga deca zaslužuju kvalitetne nastavnike i kvalitetan sistem obrazovanja. Da nije tako teško biti kreativan i vredan pokazuju i neki primeri koje sam uspeo da nađem na internetu: link link link link link link