Organizaciona neozbiljnost u vođenju finansija i privrede

Jedna od prednosti u radu svake vlade može biti kontinuitet u organizacionom smislu. Ovde pre svega mislim na ministarstva kao organe državne uprave, koja realizuju/izvršuju politike vlade. Od suštinske je važnosti da organizacija državne uprave bude izuzeta od pretumbavanja i organizacionih promena. Kao što znamo, broj i poslovi ministarstava nisu normirani u Ustavu i nakon svakih izbora broj i poslovi pojedinih ministarstava se menjaju, prekrajaju, dele i sl. (promenama zakona o Vladi i ministarstvima) Na taj način se gubi dragoceno vreme u uhodavanju, upoznavanju i uopšte u počinjanju bilo kakvog posla. Nakon izbora su se ranije ministarstva organizovala prema principu podele političkog plena između koalicionih partnera.

Međutim, u Srbiji od 2012. godine nije bilo preteranih političkih tumbanja. Ipak, političkom scenom u poslednje dve godine, kojom rukovodi Aleksandar Vučić (prvo kao PPV – prvi potpredsednik Vlade, ali de facto prvi čovek države; a zatim i kao PMS – premijer mekog srca), dominiraju tendencije izrazitog diskontinuiteta u poslovima vođenja dva najbitnija sektora svake zemlje – privrede i finansija.

Prvo je formirana vlada 2012. godine u kojoj su ova dva sektora bila spojena u Ministarstvo finansija i privrede koje je vodio Mlađan Dinkić, „grobar“ srpske privrede i finansija. To je bio znak kontinuiteta, ovog puta potpuno pogrešnog jer je Dinkić imao više nego dovoljno vremena za dokazivanje. Nakon rekonstrukcije 2013. godine, ministarstva se dele, a na čelo finansija dolazi Lazar Krstić, a na čelo privrede Saša Radulović. Međutim, pred raspisivanje izbora 2014. godine, Radulović podnosi ostavku, a v.d. ministra postaje Igor Mirović, tadašnji ministar regionalnog razvoja i lokalne samouprave.

Nakon izbora 2014. godine Lazar Krstić ostaje na čelu Ministarstva finansija, tada sam to smatrao (link) kao jedinu pozitivnu stvar u formiranju Vlade Aleksandra Vučića, jer ako ništa drugo, Krstić je detaljno upućen u katastrofalno stanje u javnim finansijama. Na čelo Ministarstva privrede je došao Dušan Vujović.

Ipak, Krstić posle nepuna tri meseca podnosi ostavku na mesto ministra finansija. To je bilo taman dovoljno da se Dušan Vujović upozna sa stanjem u privredi. Logično je bilo da se pronađe novi kandidat za ministra finansija, međutim naš PMS je odlučio da Vujovića prebaci na mesto ministra finansija (izabran danas – link), a da ministarstvo privrede ostane bez ministra, da za to mesto traži novog kandidata koji će se uhodavati naredna najmanje tri meseca. Mislim da logika nema objašnjenje za ovo, ali bilo bi suludo i očekivati logiku od sadašnjeg premijera.

Diskontinuitet u radu ova dva sektora se ogleda u tome što za vreme poslednje dve vlade koje zajednički vode naprednjaci i socijalisti, ministra finansija menjamo na svakih (u proseku) 246 dana, a ministra privrede na svakih 148 dana. Krajnje neozbiljno.