Vučićeva patetična ekonomska demagogija

Premijer Vučić je juče javnosti predstavio „mere štednje“ u još jednoj patetičnoj predstavi (link za vest o tome). Osim mera štednje, on je izneo plan ekonomskog oporavka, koji je sve osim plana. Makar plana koji može da ima mogućnost uspešne realizacije.

Kao prvo, premijer poznatiji kao premijer mekog srca je izjavio da imamo novca do aprila sledeće godine bez zaduživanja i da smo hiljadama milja daleko od bankrota. Ovde postoje dva čisto logička problema koja, uvijena u medijsku predstavu potkrepljenu medijskim mrakom za svakog ko misli drugačije, većina građana ne vidi i ne razume. Prvo, reći da imamo novca do aprila bez zaduživanja, a prećutati da smo se već „do guše“ zadužili da bismo pokrili projektovani deficit u budžetu za 2014. godinu od 4,6% BDP-a, a koji je prema najavama sredinom godine trebalo da naraste i do 8,3% BDP-a, je najobičnija demagogija koja ima za cilj iskrivljenje stvarnosti. Drugo, reći da smo miljama daleko od bankrota u trenutku kada se smanjuju plate i penzije upravo da bi se izbegao bankrot je neodgovornost premijera. Samo, problem je što smanjenje plata i penzija neće problem bankrota rešiti, već će ga samo odložiti. Javni dug je krajem avgusta narastao do skoro 22 milijarde evra. Nije potrebno da budete stručnjak iz javnih finansija da biste shvatili o čemu se ovde radi, potrebno je samo malo zdravog razuma i logičkog zaključivanja.

Kada se govori o samim merama štednje i planu za oporavak privrede, tu je premijer naveo pet stvari, od toga se samo jedna može okarakterisati kao prava mera, dok je ostalo „priča“ koja nema elemente mera.

1. Smanjenje plata i penzija – skoro šest meseci se priča o tome, i na kraju dobijemo neki model prema kome će se smanjivati. Nema potrebe da ga objašnjavam. Razlog za ovaj potez jeste izbegavanje bankrota, makar kratkoročno. Međutim, mnogo bolje rešenje od smanjenja plata i penzija jeste bilo ukupno smanjenje novca koji se izdvaja iz budžeta za ove stavke, ali ne kroz smanjenje plata i penzija, nego kroz smanjenje broja zaposlenih, kojih – svi će složiti, ima daleko više od optimalnog i potrebnog broja. U skladu sa tim je i druga „nazovi“ mera premijera:

2. Otkazi u administraciji – ovo je samo lepa zamisao premijera. Ova Vlada je imala više nego dovoljno vremena da napravi monitoring i evaluaciju rada svih zaposlenih u onome što nazivamo javnim sektorom. Da se tačno vidi gde ima viška zaposlenih, na koji način su zapošljavani, da se utvrde kvalifikacije i potrebna znanja, obim i funkcije poslova, i napravi okviran spisak onih koji su višak. Mera bi bila da je premijer izašao i rekao na primer: „U tom i tom preduzeću ima višak od 100 zaposlenih, u tom i tom ministarstvu ima toliki višak, u tom i tom organu uprave toliki višak i oni će biti otpušteni.“ To bi bila mera štednje, a ne trideset i osma najava najave da će biti otpuštanja u administraciji. Ispunjenjem ove druge mere, ne bi bilo potrebe sprovoditi prvu. Što samo znači da je ova druga, samo obična priča za građane, a da će partijski kadrovi nastaviti da kartelizuju upravu.

Ukidanje subvencija za neka preduzeća podržavam i to je jedino racionalno iz ovih mera. Ali je ovo samo najava te mere, tako da se plašim da je neće biti.

Mere 4 (borba protiv sive ekonomije) i 5 (podsticanje privatnog sektora) su međusobno povezane. Borba protiv sive ekonomije se vodi pojačanom kontrolom poslovanja i kroz pokušaje bolje naplate poreza. Na podsticanje privatnog sektora se i dalje gleda kroz subvencije. Kako je premijer rekao: „Rekao sam investitorima koji dolaze da će koliko god dobili u regionu, dobiti dinar više ako dođu u Srbiju. Niko neće ovde da dođe na lepe oči".

Ovo bi trebalo da su dve nove mere koje je Vučić predložio za oporavak Srbije. Međutim, ovo je ono što je ekonomska politika Srbije već godinama. Borba protiv sive ekonomije se vodi većom kontrolom, ali poreski prihodi i dalje padaju jer je siva ekonomija u neraskidivoj vezi sa poreskim sistemom i opterećenjem. Nijedno povećanje poreza nije donelo plus u državnu kasu. Kako bi to rekao jedan profesor: „Nerazumne poreze ne možete uterati“. Visoki porezi su najveći razlog zašto postoji siva ekonomija u tolikom obimu.

Da bismo rešili problem sive ekonomije, potreban je nov pristup. Nov pristup nije taj da imamo isti broj poreskih inspektora koliko i privrednih subjekata, već u smanjenju opterećenja na poslovanje. Sa druge strane, podsticanje privatnog sektora se i dalje vrši subvencijama. Pa dokle? Kao i za sivu ekonomiju, najbolja opcija koja može da reši problem jeste smanjenje poreza, deregulacija i ubrzanje procedura. A ne subvencije. Kako je to naveo poznanik Stefan Dragojević: „Najbolji način da država pomogne privredi je da joj ne pomogne. Najbolja subvencija je da nema subvencije. Ko kaže suprotno apsolutni je demagog.“

Suštinski, jedina mera premijera za „ekonomski oporavak“ jeste smanjenje plata i penzija. I to je mera da bismo kratkoročno izbegli bankrot. A mera je potpuno pogrešna. Da je ozbiljan u drugoj meri koja se navodi – otkazi u administraciji, ova prva mu nije ni potrebna. Borba protiv sive ekonomije i podsticanje privatnog sektora se ne rade onako kako to premijer najavljuje, a što već i radi. Ne možemo doveka očekivati da će iste stvari dovesti do drugačijih rezultata. Ovakva borba protiv sive ekonomije ne donosi rezultate, kao ni podsticanje privatnog sektora. Smanjite poreze, to je najbolja subvencija, za sve – a ne samo za odabrane.

Premijeru, možete da kažete da je ovo najveća i najteža odluka u istoriji Srbije, ali to ne može da prođe baš kod svih građana. Ove mere neće doneti bolji život 2016. godine. Samo će produbiti problem, a odlaganje pravih reformi će nas dovesti do samog kraja. Malo razuma i logike je dovoljno da se vidi koliko su odluke koje donosite pogrešne.