Premijer Vučić je juče javnosti predstavio „mere štednje“
u još jednoj patetičnoj predstavi (link
za vest o tome). Osim mera štednje, on je izneo plan ekonomskog oporavka, koji
je sve osim plana. Makar plana koji može da ima mogućnost uspešne realizacije.
Kao prvo, premijer poznatiji kao premijer mekog srca je
izjavio da imamo novca do aprila sledeće godine bez zaduživanja i da smo hiljadama
milja daleko od bankrota. Ovde postoje
dva čisto logička problema koja, uvijena u medijsku predstavu potkrepljenu
medijskim mrakom za svakog ko misli drugačije, većina građana ne vidi i ne razume.
Prvo, reći da imamo novca do aprila bez zaduživanja, a prećutati da smo se već „do
guše“ zadužili da bismo pokrili projektovani deficit u budžetu za 2014. godinu
od 4,6% BDP-a, a koji je prema najavama sredinom godine trebalo da naraste i do
8,3% BDP-a, je najobičnija demagogija koja ima za cilj iskrivljenje stvarnosti.
Drugo, reći da smo miljama daleko od bankrota u trenutku kada se smanjuju plate
i penzije upravo da bi se izbegao bankrot je neodgovornost premijera. Samo,
problem je što smanjenje plata i penzija neće problem bankrota rešiti, već će
ga samo odložiti. Javni dug je krajem avgusta narastao do skoro 22 milijarde
evra. Nije potrebno da budete stručnjak
iz javnih finansija da biste shvatili o čemu se ovde radi, potrebno je samo
malo zdravog razuma i logičkog zaključivanja.
Kada se govori o samim merama štednje i planu za oporavak
privrede, tu je premijer naveo pet stvari, od toga se samo jedna može
okarakterisati kao prava mera, dok je ostalo „priča“ koja nema elemente mera.
1. Smanjenje plata
i penzija – skoro šest meseci se priča o tome, i na kraju dobijemo neki
model prema kome će se smanjivati. Nema potrebe da ga objašnjavam. Razlog za
ovaj potez jeste izbegavanje bankrota, makar kratkoročno. Međutim, mnogo bolje
rešenje od smanjenja plata i penzija jeste bilo ukupno smanjenje novca koji se
izdvaja iz budžeta za ove stavke, ali ne kroz smanjenje plata i penzija, nego
kroz smanjenje broja zaposlenih, kojih – svi će složiti, ima daleko više od
optimalnog i potrebnog broja. U skladu sa tim je i druga „nazovi“ mera
premijera:
2. Otkazi u
administraciji – ovo je samo lepa zamisao premijera. Ova Vlada je imala
više nego dovoljno vremena da napravi monitoring i evaluaciju rada svih zaposlenih
u onome što nazivamo javnim sektorom. Da se tačno vidi gde ima viška
zaposlenih, na koji način su zapošljavani, da se utvrde kvalifikacije i
potrebna znanja, obim i funkcije poslova, i napravi okviran spisak onih koji su
višak. Mera bi bila da je premijer izašao i rekao na primer: „U tom i tom
preduzeću ima višak od 100 zaposlenih, u tom i tom ministarstvu ima toliki
višak, u tom i tom organu uprave toliki višak i oni će biti otpušteni.“ To bi bila mera štednje, a ne trideset i osma
najava najave da će biti otpuštanja u administraciji. Ispunjenjem ove druge
mere, ne bi bilo potrebe sprovoditi prvu. Što samo znači da je ova druga, samo
obična priča za građane, a da će partijski kadrovi nastaviti da kartelizuju
upravu.
Ukidanje subvencija za neka preduzeća podržavam i to je
jedino racionalno iz ovih mera. Ali je ovo samo najava te mere, tako da se
plašim da je neće biti.
Mere 4 (borba
protiv sive ekonomije) i 5 (podsticanje
privatnog sektora) su međusobno povezane. Borba protiv sive ekonomije se
vodi pojačanom kontrolom poslovanja i kroz pokušaje bolje naplate poreza. Na podsticanje
privatnog sektora se i dalje gleda kroz subvencije. Kako je premijer rekao: „Rekao sam
investitorima koji dolaze da će koliko god dobili u regionu, dobiti dinar više
ako dođu u Srbiju. Niko neće ovde da dođe na lepe oči".
Ovo bi trebalo da su dve nove mere koje je Vučić
predložio za oporavak Srbije. Međutim, ovo je ono što je ekonomska politika
Srbije već godinama. Borba protiv sive ekonomije se vodi većom kontrolom, ali
poreski prihodi i dalje padaju jer je siva ekonomija u neraskidivoj vezi sa
poreskim sistemom i opterećenjem. Nijedno povećanje poreza nije donelo plus u
državnu kasu. Kako bi to rekao jedan profesor: „Nerazumne poreze ne možete
uterati“. Visoki porezi su najveći razlog zašto postoji siva ekonomija u
tolikom obimu.
Da bismo rešili problem sive ekonomije, potreban je nov
pristup. Nov pristup nije taj da imamo isti broj poreskih inspektora koliko i
privrednih subjekata, već u smanjenju opterećenja na poslovanje. Sa druge
strane, podsticanje privatnog sektora se i dalje vrši subvencijama. Pa dokle?
Kao i za sivu ekonomiju, najbolja opcija koja može da reši problem jeste
smanjenje poreza, deregulacija i ubrzanje procedura. A ne subvencije. Kako je
to naveo poznanik Stefan Dragojević: „Najbolji način da država pomogne privredi
je da joj ne pomogne. Najbolja subvencija je da nema subvencije. Ko kaže
suprotno apsolutni je demagog.“
Suštinski, jedina mera premijera za „ekonomski oporavak“
jeste smanjenje plata i penzija. I to je
mera da bismo kratkoročno izbegli bankrot. A mera je potpuno pogrešna. Da je
ozbiljan u drugoj meri koja se navodi – otkazi u administraciji, ova prva mu
nije ni potrebna. Borba protiv sive ekonomije i podsticanje privatnog
sektora se ne rade onako kako to premijer najavljuje, a što već i radi. Ne
možemo doveka očekivati da će iste stvari dovesti do drugačijih rezultata.
Ovakva borba protiv sive ekonomije ne donosi rezultate, kao ni podsticanje
privatnog sektora. Smanjite poreze, to je najbolja subvencija, za sve – a ne
samo za odabrane.
Premijeru, možete da kažete da je ovo najveća i najteža
odluka u istoriji Srbije, ali to ne može da prođe baš kod svih građana. Ove mere neće doneti bolji život 2016. godine. Samo će produbiti problem, a odlaganje pravih reformi će nas dovesti do samog kraja. Malo
razuma i logike je dovoljno da se vidi koliko su odluke koje donosite pogrešne.
1 comment:
Добар текст који се осврће на тренутну ситуацију и даје увид у будућу али недостаје именовање разлога зашто је то тако, као и предлог решења.
Post a Comment