"Izborni sultanizam" Aleksandra Vučića

Ako se zapitamo kakav je oblik vladavine današnji režim Aleksandra Vučića možemo upasti u zamku klasifikacija i tipologija političkih režima, ali možemo makar prikazati kakav je model ka kome se krećemo.

Nepotrebno je uopšte postavljati pitanje da li je Srbija konsolidovana demokratija, jer nije. Ako se pitamo da li je Srbija izborna demokratija, što znači da se na vlast dolazi putem slobodnih, fer i opštih izbora, možemo da kažemo da Srbija jeste bila izborna demokratija, ali ako pogledamo kakva je medijska situacija u Srbiji, na koje se sve načine guši opozicija (finansiranje, kažnjavanje u parlamentu...), teško da ćemo moći govoriti o fer (narednim) izborima kada god da oni budu. Režim Slobodana Miloševića je bio neka vrsta takmičarskog autoritarizma. Međutim, sve što se dešava u Srbiji u poslednje vreme navodi na zaključak da je u Srbiji danas dominantan model koji bi se mogao nazvati: „takmičarski sultanizam“. Odnosno, od svih nedemokratskih oblika režima (autoritarizam, totalitarizam, postotalitarizam, sultanizam...) situacija u Srbiji najviše ukazuje na sultanizam.

Zašto tako mislim? Pogledajmo obeležja sultanizma:

·        Nema vladavine prava;

·        Nema opozicije (guši se opozicija);

·        Država je personalni domen sultana;

·        Ne postoji ideologija. Odnosno jedina ideologija režima jeste glorifikacija vladara i manipulacija simbolima. Jedini cilj ideologije jeste da učini režim legitiminim, a jedina ideologija jeste vera u vladara.

·        Što se tiče mobilizacije, ona je niskog intenziteta, usmerena samo na manipulaciju ceremonijalnog simboličkog tipa.

·        Vladar je samovoljan, bez ograničenja. Ostatak rukovodstva se podređuje. Ne oslanja se na ideologiju, već počiva na principu straha i nagrada za lične zasluge.

Ako pogledamo situaciju u Srbiji o vladavini prava je besmisleno i govoriti. Opozicija se guši svim sredstvima. Država se poistovećuje sa Vučićem jer svaka kritika Vučića se predstavlja kao udar na državu. Ideologija režima jeste glorifikacija Vučića, ideologija „velikog požrtvovanog reformatora“ koja teži da legitimizuje svaku njegovu odluku. Vladar je „društveni ugovor“.

Mobilizacija je niska i usmerena je samo na manipulaciju ceremonijalnog tipa i ova forma vladavine kroz simbole i ceremonije postaje sve učestalija (vojna parada, otvaranje mosta, samiti i sl., na kojima se uglavnom pojavljuju partijski poslušnici, oni koji su perfidnim prinudnim putem naterani – zaposleni preko partije ili im posao zavisi od partije/vladara, ili se nadaju poslu). Sve te ceremonije koje bi trebalo ostatku društva da pokažu njegovu svetost i prošire verovanje (ideologizaciju) u vladara,  prenose vladarevi strogo kontrolisani mediji. 

Vladar je potpuno samovoljan, a ostatak državnog vrha je u strahu od vladara, a vladar nagrađuje na osnovu ličnih zasluga prema njemu samome, a bolji primer od plagijatora „potrčka“ Stefanovića nije potreban. Sve zavisi od vladara i od toga koliko ste mu učinili, da ne kažem „uvukli“, pa i osobe poput Stefanovića i Vulina i dalje mogu da budu ministri.

Ono što je za sada evidentno, ovakav oblik izbornog sultanizma nema dinastičke tendencije (iako bi se možda neko setio premijerovog brata i rečenice „Hoću da budem sultan umesto sultana“), zato i jeste „izborni sultanizam“ termin koji koristim, jer za sada, makar se nadam, nema želju da ukine izbore. A  oni definitivno neće biti pošteni.

I ne nazivajte Vučića autoritarnim vođom. To je blago određenje. Režim Aleksandra Vučića ima većinu obeležja sultanizma, uz – za sada, prefiks „izborni“.