Utisak nedelje 22.6.2020.

Utisak nedelje 9.2.2020.

Odgovor Bošku Jakšiću na tekst u Politici - „Bojkot, krah u najavi“

U petak 24. januara u Politici u rubrici „Pogledi“, Boško Jakšić je objavio tekst pod imenom „Bojkot, krah u najavi“. U datom tekstu vidim niz nelogičnosti i spornih argumenata, te imam potrebu da na njega odgovorim. Ipak, pre toga želim da naglasim da prema uglednom spoljno-političkom komentatoru i autoru kolumne, odnosno prema njegovom dosadašnjem radu, gajim duboko poštovanje. U svojoj kolumni je izneo mnogo stvari koje se mogu preispitati i drugačije tumačiti, pa ovim želim i da dodatno podstaknem polemiku na datu temu, iako smatram da je 2019. bila godina velike debate o temi opozicionog bojkota nasuprot izlaska na izbore. Naglasio bih, takođe, da sam ovaj tekst prvo poslao listu Politika, ali nisam dobio odgovor.

Krenimo redom. Prvo, gospodin Jakšić u svojoj kolumni navodi da je opozicija koja bojkotuje izbore rešena da ignoriše priliku koja se biračima pruža jednom u četiri godine i da biračima uskraćuje pravo da listićem u glasačkoj kutiji odrede koga bi da nagrade, a koga da kazne. Iako argument zvuči razumno, oko građanskog prava svih nas da glasamo moramo znati i neka ograničenja. Izbori bi i trebalo da budu nagrada ili kazna za vlast, ili davanje prilike opoziciji  da preuzme upravljanje državom. Međutim, kada birači donose odluke na osnovu partijske propagande i zlatnog doba koje vide na televiziji, ili kada moraju da glasaju (a uz to često i da nateraju druge) da bi zadržali posao  - onda to nije nagrađivanje ili kažnjavanje od strane birača, nego maltretiranje i mučenje tih istih birača zarad partije na vlasti. Ja bih više voleo da čujem kako će se uskratiti mogućnosti vlasti da ukida osnovna politička prava mnogim građanima i kada će omogućiti medijima da objektivno informišu građane kako bi mogli samostalno i na osnovu sopstvenog ubeđenja, a pri tom i objektivno informisani, da donesu odluku o tome kome će dati svoj glas. To je, gospodine Jakšiću, uskraćivanje prava i ignorisanje osnovnih ljudskih sloboda, a ne poziv da se izbori bojkotuju kako bi se građanima upravo u budućnosti slobodan izbor omogućio. Zatim, bojkot nikome ne uskraćuje pravo da glasa – poziva ih da ne glasaju kako bi ukinuli privid da žive u normalnoj državi i kako od njih niko ne bi pravio botove, podanike i uplašene građane. Takođe, građanima (makar onima koji će bojkot podržati) je dosta razočarenja i gledanja kako SNS i Vučić vladaju uz pomoć propagande, novca, pritisaka i ucenjivanja i siguran sam da im je preko glave izbora na kojima je njihov glas unapred izgubljen jer su partije vlasti pomenutim metodama sve pripremila da joj vlast nikako ne bude ugrožena. To, gospodine Jakšiću, nije korišćenje prava, nego saučestvovanje u imaginarnom događaju koje neko zove „izborima“, a koji su sve samo ne slobodan i objektivan izbor za građane u ovoj zemlji.

Nova politička 2020. Izvesna samo - kriza

Tekst objavljen u NIN-u (broj. 3602 od 9. januara 2020. godine)

Nisam od onih koji beže od političkih najava, predikcija, predviđanja ili generalno promišljanja šta može da se desi. Često sam ispaljivao različite prognoze, nekada grešio, ali neretko bio u pravu. Politička dešavanja su takva da su zakonitosti i kauzalnosti retke, a predviđanja možete samo da zasnivate na nekoj od teorija i da se nadate da ste startne pozicije aktera i okolnosti dobro procenili. S obzirom na okolnosti koje ću zaista nazvati vanrednim – ipak ću u ovom tekstu preskočiti krajnja predviđanja, ali ću pokušati da ponudim nekoliko scenarija razvoja političkih dešavanja u godini koja je već tu i pre svega da otvorim pitanja i dileme koje ne znam kako će se zatvoriti. Ono što znam, za politikologe i novinare će godina pred nama sigurno biti zanimljiva, za sve političare poprilično neizvesna, a za građane može predstavljati godinu koja će im dati nadu da će se vanredno stanje završiti.

Intervju za Vreme 1.8.2019.

Još pre nego što su krajem novembra 2018. širom Srbije izbili protesti zbog politički motivisanog nasilja, politikolog Boban Stojanović predlagao je bojkot izbora. U tekstu u NIN-u pisao je da "učestvovanjem na ovakvim izborima, opozicija daje legitimitet izbornim uslovima i samom političkom poretku", te da bi opozicija "morala da kolektivno bojkotuje izbore i uskrati taj legitimitet".

Potom, Stojanović je bio deo stručne grupe koja je u ime učesnika protesta #1od5miliona tokom prve polovine 2019. napravila spisak zahteva za slobodne i fer izbore, koji se najviše bave medijima u izbornoj proceduri. Postepeno, ideja o bojkotu izbora dobijala je na snazi i sada – osam meseci nakon što ju je Stojanović izneo u NIN-u – aktuelnija je nego ikad. No, pre priče o bojkotu, sa Stojanovićem razgovaramo o "Omči za Srbiju" – tekstu objavljenom i u državnom mediju ("Večernje novosti"), koji najavljuje moguće ubistvo nekog opozicionog politika od strane zapadnih sila, e da bi se naudilo Vučiću.

Vucic’s Path Towards Competitive Authoritarianism

Koautorski tekst za The Globe Post: https://theglobepost.com/2019/04/29/serbia-vucic-orbanization/

Boban Stojanović and Fernando Casal Bértoa

Serbians are finally rising up against President Aleksandar Vucic’s regime. For the last five months, massive protests against his reign, and especially the use of political violence against the opposition, have taken place in the capital Belgrade and across the country.

Serbia’s road towards illiberalism is nothing new. Articles about the celebration of the country’s early 2016 parliamentary and 2017 presidential elections have shown how Serbia’s democracy is progressively deteriorating, and how Vucic’s change from prime minister (more powerful) to president (more figurative) could even lead to the collapse of democracy in Serbia.

While democracy might not have collapsed yet, one thing is certain after seven years of Vucic’s reign characterized by his party’s capture of institutions, media, and the public sector: Serbia is no longer a “defective democracy,” but rather a “competitive authoritarian” one.

Partije i (ili) pokreti

Autorski tekst za NIN: http://www.nin.co.rs/pages/article.php?id=118692

U poslednjih nekoliko godina građanski pokreti su postali sve učestalija forma političkog okupljanja. Prvo moramo da pokušamo da odgovorimo na pitanje šta su građanski pokreti, zašto su pokreti, a ne partije i šta bi u stvari bio cilj tih građanskih pokreta? Da li su pokreti kritičari društva, predlagači politika iz sfere civilnog društva, borci za unapređenje kvaliteta života ili su ipak politički subjekti? Odnosno, šta bi bila ta razlika između pokreta i partija i na koji način se ona percipira kod nas?

Utisak nedelje 14.04.

Protesti: Dokle smo stigli posle dva meseca?

"Siguran sam da je Vučić već imao neke "neprijatne" i upozoravajuće razgovore sa međunarodnim akterima, čemu svake nedelje doprinosi opširno izveštavanje stranih medija. Opozicija kroz veću aktivnost na međunarodnom planu mora učiniti da taj pritisak postane još jači."

Već osam subota građani Beograda šetaju protiv aktuelne vlasti. Za to vreme protesti su zahvatili i preko 50 drugih gradova i opština u kojima građani svake nedelje iskazuju nezadovoljstvo situacijom u Srbiji. Do pre samo dva meseca politička situacija izgledala je potpuno drugačije, a, ako pogledamo godinu ili dve unazad, onda tek možemo govoriti o promenama. Sve ovo ukazuje na elemente tranzicionog društva, neukorenjenih demokratskih institucija, reverzibilnog talasa demokratizacije i niske institucionalizacije partijskog sistema.

Buđenje opozicije – šta dalje?

Prethodne subote u Beogradu je održan protest protiv političkog nasilja nakon što je Borko Stefanović napadnut u Kruševcu, a na sam protest je pozvao Savez za Srbiju (SzS), kao najveći opozicioni akter (a skoro pa i jedini). Deluje da je protest iznenadio čak i same lidere SzS i izgledalo je da zaista nisu očekivali ovoliki broj ljudi na protestu, uz sve organizacione probleme oko govornika i sl. Kada kažem da se opozicija “probudila”, tu mislim kako na ukrupljivanje i formiranje SzS, ali pre svega na buđenje opozicionih birača što je vrlo verovatno i bitnije. Nakon svega što se dešava u Srbiji i što se dešavalo u prethodnih nekoliko godina, protest u subotu je izuzetan korak napred koji se može tumačiti kao buđenje opozicije i njenih birača. Teško je ujediniti opoziciju, još teže opozicione birače – ali je izgleda situacija u Srbiji otišla predaleko.