rad objavljen u zborniku radova (2011), "Evropa 2020. - izazovi koji očekuju Srbiju" (ur. Ćorluka, Aleksandar), Beograd: CRMS.
LINK za pdf.
_______________________________________________
Footnotes:
LINK za pdf.
Uvod
Cilj ovog rada je da prikaže ulogu kontrolnih institucija u političkom sistemu Republike Srbije. One su osnovane i postoje pre svega zarad uspostavljanja vladavine prava. Pokušaću da ukažem na prednosti ovih institucija, njihove nedostatke kao i probleme sa kojima se suočavaju u tranzicionom društvu kakvo je naše. Više je nego jasno, kada ove institucije budu imale kapacitete i realnu moć da rade samostalno i da se njihove odluke sprovode, da ćemo moći da govorimo o Srbiji kao državi u kojoj postoji vladavina prava - što je svakako cilj svake reforme političkog sistema i civilizacijski ideal dobro uređene države u kojoj se poštuju ljudska prava.
Kada govorimo o kontrolnim institucijama moramo napomenuti da se u dnevno-političkom govoru ove institucije nazivaju „nezavisni državni organi“. Međutim, da ne bi bilo zabune, nezavisni državni organi jesu i sudovi, tužilaštvo, Narodna banka Srbije itd. Ono što je bitno navesti jeste činjenica da je ključna razlika kontrolnih institucija u odnosu na ostale državne organe što one vrše spoljnu kontrolu izvršne vlasti (Milenković, 2010a: 96). Prema tome, u daljem tekstu ćemo koristiti taj naziv, tj. kontrolne institucije (tela). Posmatrajući procese osnivanja ovih institucija i njihovog rada možemo zaključiti da je bilo mnogo problema, a ključni je svakako politička volja izvršne vlasti i skupštinske većine. Stiče se utisak da ova kontrolna tela nisu osnivana iz želje za unapređivanjem političkog sistema i poštovanjem ljudskih prava već iz „moranja“, usled pritisaka Evropske unije, jer su osnivanja ovih institucija bila uslov daljih evropskih integracija.
Vladavina prava
Da bismo bolje razumeli razloge za postojanje kontrolnih institucija moramo razumeti šta se smatra pod vladavinom prava. Šta predstavlja vladavina prava? Ona uključuje tri faktora: vladavinu ustava, neprikosnovenost određenih individualnih prava i nezavisnost sudstva. Ustav, znači ustanovljenje ili ograničavanje vlasti. Ustavom se postavljaju okviri, pravila političke igre i rešavaju se društveni problemi. Drugi princip vladavine prava jeste ustavno fiksiranje i garantovanje ličnih i političkih prava i sloboda. „Od ustava i demokratskog sistema se očekuje da putem prava i sloboda uspravi pojedinca do nivoa aktivnog građanina“(Vasović, 2006: 73). Vladavina prava je temejni princip koji treba da obezbedi slobodu i red (Pavlović, 2010: 83). Prilikom formulisanja vladavine prava potrebno je napraviti distinkciju sa pravnom državom. Pravna je ona država koja radi i deluje unutar i po zakonu. Međutim, vladavina prava podrazumeva da građani mogu da pitaju kakav je kvalitet zakona (Vujačić, 2004). Nije svejedno kakvi su zakoni kojima se državna vlast ograničava. Nužno je, dakle, određivanje odgovarajuće sadržine važećih zakona (Vasić i Čavoški, 2007: 161-162). Prema tome, vladavina prava predstavlja skup pravila određenih standarda. Pod vladavinom prava se može podrazumevati i pitanje valjanosti, tj. pravnosti prava (Marković, 2008: 499). To zapravo znači da građani imaju prava i da ih država štiti. Vilhem fon Humbolt je postavio pitanje: „Prema kojoj svrsi treba da se usmeri delanje čitavog državnog uređenja i koje granice ono treba da postavi svojoj delatnosti?“(Humbolt, 1991: 5) Prema tome, u koncept prava uvode se pojmovi poput pravde i pravičnosti u čijoj su osnovi ljudska prava. Tako postupak uprave nije legitiman samim tim što ga je sprovela država u skladu sa zakonom, već se opravdanost svakog postupka i akta mora ceniti na osnovu opravdanosti i sadržine (Rols, 1998). To znači da građani imaju prava, a država je tu da bi ih zaštitila. Cilj zakona nije da ukine ili ograniči, već da očuva i uveća slobodu, jer tamo gde nema zakona nema ni slobode (Lok, 1978). Funkcija zakona je da zaštiti slobodno ostvarivanje individualnih prava i da spreči svakoga da ometa slobodno ostvarivanje istih tih prava od strane bilo koje druge osobe (Bastija, 1998). Vladavinom prava uređena država ne dopušta, svemoćnu, ničim ograničenu vlast, i ide korak dalje da vlast kao takva mora biti strogo ograničena i svedena u relativno uske okvire da bi područje osnovnih sloboda i prava ostalo neprikosnoveno (Vasić i Čavoški, 2007: 156-166). Dakle, možemo reći da je u tom pogledu uloga države minimalna, a prava, prostor, sloboda i aktivnost pojedinaca veliki. Vladavina prava podrazumeva potpunu zakonitost, ali to nije dovoljno: „ako zakon da vladi neograničenu vlast da deluje po sopstvenom nahođenju, svi njeni akti će biti zakoniti, ali sigurno neće biti pod vladavinom prava“ (Hajek, 1998: 181). Da bi se ograničio loš uticaj države na ličnu slobodu, potrebno je da država bude ograničena vladavinom prava (Prokopijević, 2010: 156).
Sledeći ove principe širom sveta, od šezdesetih godina XX veka, razvijaju se i formiraju kontrolna tela i javlja se potreba za četvrtom granom u teoriji podele vlasti (Monteskje, 1989), koja se zasniva na tome da jedna vlast koči drugu, a kontrolne institucije se javljaju kao oblik kontrole svih grana vlasti radi poštovanja ljudskih prava i sprečavanja zloupotreba vlasti. Nezavisna kontrolna tela prvenstveno treba da neutrališu negativnu ulogu koju država može imati u određenim sferama društvenog života, usled čega je i nastala potreba za nezavisnim arbitrom (Milenković, 2010a: 96). Prvo nezavisno telo koje je osnovano u RS jeste Republička radiodifuzna agencija 2002. godine. Vremenom su ustanovljene mnoge druge institucije poput: Komisije za hartije od vrednosti, Komisije za javne nabavke i dr.
Zaštitinik građana (U daljem tekstu: Zaštitnik) je ustanovljen Zakonom o zaštitniku građana donetim 2005. godine. Zakonom se Zaštitnik definiše kao nezavisni i samostalni državni organ koji štiti prava građana i kontroliše rad organa državne uprave, organa nadležnog za pravnu zaštitu imovinskih prava i interesa Republike Srbije, kao i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja, i koji je samostalan u obavljanju poslova utvrđenih ovim zakonom i niko nema pravo da utiče na njegov rad i postupanje.[1] Zaštitnik je 2006. godine postao ustavna kategorija.[2] Institucija Zaštitnika kao poseban oblik kontrole uprave povezana je sa idejom ostvarivanja i zaštite ljudskih prava. Ugrožavanje ljudskih prava od strane uprave nametnulo je potrebu za novim mehanizmima zaštite ljudskih prava, a vreme je pokazalo da zaštitnik građana predstavlja taj mehanizam (Lilić, 1995: 478-484; Biserko - ur, 2009: 216). Nadležnosti Zaštitnika su brojne: Zaštitnik je ovlašćen da kontroliše poštovanje prava građana, zakonitost, pravilnost rada organa uprave. Zaštitnik ima pravo predlaganja zakona iz svoje nadležnosti, zatim pravo da podnese inicijativu za izmenu ili dopunu zakona i drugih propisa, ovlašćen je da daje mišljenja na predloge zakona. Takođe, Zaštitnik je ovlašćen da pokrene postupak pred Ustavnim sudom. Sledeća nadležnost, možda i krucijalna, jeste što je ovlašćen da javno preporuči razrešenje funkcionera i da inicira pokretanje disciplinskog postupka protiv zaposlenog u organu uprave. Bitna nadležnost jeste i ta što su organi uprave u obavezi da sarađuju sa Zaštitnikom. U nadležnosti Zaštitnika jeste nezavisna i nepristrasna istraga, odnosno postupak po sopstvenoj inicijativi ili po pritužbi građana (Milenković, 2009: 17-21) za utvrđivanje moguće povrede ljudskih prava.[3] Jasno je da je Zaštitnik izuzetno moćan organ, a ono što ga dodatno osnažuje jeste pre svega javnost zasnovana na nepristrasnoj istrazi. Sama svest o nadzoru Zaštitnika pozitivno utiče na ceo sistem, čineći ga podložnim javnosti rada i pravdi (Milenković, 2010a: 95).
Problemi sa kojima se ova institucija suočavala su veliki. Zaštitnik nije izabran u zakonskom roku od šest meseci, već se čekalo do jula 2007. godine. Imajući u vidu da je Skupština zamenike izabrala tek u oktobru 2008. godine, a da je služba tek u maju 2010. godine dobila i adekvatan prostor za rad možemo zaključiti da nije postojala prava politička volja za uspostavljanje ove institucije i ostvarivanje vladavine prava.
Ono što čini mane ove institucije pre svega jeste postojanje izuzetih organa, tj. postojanje organa koje Zaštitnik nije ovlašćen da kontroliše.[4] Sledeća mana je i to što se Zaštitniku možete obratiti tek nakon što iscrpite sva pravna sredstva (Nosov - ur, 2009: 39). Ponekad je korišćenje pravnih sredstava u redovnom postupku skupo, iscrpljujuće i sporo. Zaštitnik može pokrenuti postupak u izuzetnim slučajevima i pre nego što su iscrpljena sva pravna sredstva, ali to zavisi od njegove subjektivne procene koja se ne mora uvek pokazati kao tačna. Jedna od mana zakona koji ima za cilj uspostavljanje vladavine prava i potpune kontrole rada državnih organa jeste što postoji mogućnost za razrešenje zaštitnika od strane Skupštine.[5] Ono što se takođe može javiti kao problem jeste to što Zaštitnik nije ovlašćen da kontroliše rad organa lokalne samouprave.[6] Lokalne samouprave imaju mogućnost uvođenja ove institucije na lokalnom nivou[7], ali je za sada retko koriste. Kao što smo naveli, zaštitnik građana može donositi preporuke, ali nedostatak ove institucije ogleda se u tome koliko se one poštuju. Prema izveštaju[8] Zaštitnika procenat izvršenja preporuka je samo 49% (u roku za postupanje nalazi se 26% preporuka) što svakako nije dovoljno, ali moramo biti iskreni pa ipak navesti da nije ni malo.
Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (U daljem tekstu: Poverenik) uspostavljen je Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja 2004. godine i Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti 2008. godine. Poverenik je samostalni državni organ, nezavisan u vršenju svoje nadležnosti.[9] Donošenjem Ustava, pravo na slobodan pristup informacijama postaje i ustavom zagarantovano[10] pravo kroz deo o pravu na obaveštenost (Milenković, 2010b: 40-44). Poverenikova osnovna nadležnost jeste rešavanje u postupku po žalbi (instanciona kontrola) u vezi sa ostvarivanjem prava na slobodan pristup informacijama. Osim toga, Poverenik ima nadležnosti poput: praćenja poštovanja obaveza organa vlasti u vezi sa ovim zakonima, daje inicijative za promenu i donošenje propisa, obaveštava javnost o zakonu i pravima koja iz njega proizilaze, može pokrenuti postupak pred Ustavni sudom, itd. Prednosti ove institucije možemo tražiti u tome što je Poverenik „kredibilna“ institucija koja kao svoje saveznike ima medije, nevladine organizacije i građane. Svojim aktivnostima je doprineo afirmaciji prava na slobodan pristup informacijama i važi za jedan od najznačajnijih antikoruptivnih stubova, a i značajno je doprineo borbi protiv korupcije (Milenković, 2010a: 100). Ustavni zakon iz 2006. godine doveo je do toga da je izbor Poverenika morao da bude potvrđen (iako je on izabran 2004) u Skupštini, što je predstavljalo problem i pravilo probleme u radu.
Problemi Poverenika ogledaju se u tome što je do aprila 2009. godine imao tek šest zaposlenih usled nedostatka prostora. Ovaj problem je rešen tek u maju 2010. godine. Nedostaci ove institucije, kao i u slučaju Zaštitinika, jeste postojanje organa koje Poverenik nije ovlašćen da kontroliše.[11] Još jedan od nedostataka jeste i to što iako je rešenje koje on donosi izvršno, ipak u krajnoj instanci ukoliko organ ne postupi po rešenju, izvršilac je Vlada RS, što predstavlja realno ograničenje ove institucije. Međutim, kao što možemo videti iz izveštaja[12] Poverenika, praksa koja postoji je odlična i može da raduje i zaista predstavlja primer dobre reforme i kontrole. Čak 91% rešenja Poverenika je u 2010. godini izvršeno.
Agencija za borbu protiv korupcije (U daljem tekstu: Agencija) osnovana je Zakonom o agenciji za borbu protiv korupcije 2008. godine, a zakon je počeo da se primenjuje 2010. godine. Agencija je samostalan i nezavisan državni organ.[13] Kao osnovne nadležnosti Agencije mogu se navesti: nadzor nad sprovođenjem Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, rešavanje o sukobu interesa[14], nadzor finansiranja političkih partija, vođenje registra imovine i prihoda funkcionera, postupanje po prijavama i pritužbama fizičkih i pravnih lica, kao i državnih službenika i pravo inicijative u donošenju ili izmeni propisa iz svoje oblasti. Korupcija kao sam „odnos“, kako je zakonom definisana, proizvodi ogromne troškove sa ekonomske strane (Begović, 2007), ali i urušava ugled društva i narušava međuljudske odnose zasnovane na etici i moralu. Vlada Republike Srbije je 2004. godine u okviru procesa evropskih integracija[15] navela da se mora raditi na preduzimanju neophodnih mera radi prevencije korupcije i podizanja svesti javnosti. Ono što se na prvi pogled može zaključiti o radu Agencije, jeste da ona pre svega postoji da bi bila brana građanima od samovolje političkih partija. I to je bitna odlika vladavine prava: zaštita građana od političke elite koja drži poluge vlasti i obavlja javne delatnosti. Učestvovanjem u izradi Zakona o finansiranju političkih partija Agencija će sigurno doprineti transparentnosti u korišćenju novca političkih partija, jer upravo je finansiranje političkih partija najmanje dostupno javnosti i kontroli, a one su najmoćniji igrači u političkom prostoru, sa najviše arbitrarne moći (Goati, 2007: 113). Prema novom zakonu, politički subjekti koji imaju predstavnike u predstavničkim telima i registrovane političke stranke, dužni su da podnose Agenciji godišnji finansijski izveštaj, kao i izveštaj o prilozima i imovini.[16]
Imajući sve ovo u vidu, kao i mogućnost izricanja mera funkcionerima, poput mere upozorenja i javnog objavljivanja preporuke za razrešenje[17], Agencija iza sebe ima javnost kao moćno sredstvo. Posmatrajući ključne rezultate u izveštaju[18] iz 2010. godine možemo videti da Agencija zaista radi sve ono za šta je zakonom ovlašćena. U 2010. rešeno je čak 92,4% predmeta iz oblasti sukoba interesa, ostvarena je saradnja sa većinom institucija na koje je ukazano u prijavama, izvrešna je kontrola 192 od 300 podnetih izveštaja državnih funkcionera, a podnete su i četiri prekršajne prijave protiv funkcionera, što su sve pozitivini efekti. Problem koji se javio u ovoj oblasti jeste ukidanje Odbora koji je bio preteča Agenciji 2008. godine, a primena Zakona o Agenciji je počela tek 1. januara 2010. godine, te je na taj način nastala vremenska rupa koja svakako nije odlika vladavine prava. U julu 2010. godine javio se i problem sa Zakonom o izmenama i dopunama ovog zakona, koji je sadržao i amandman koji je omogućavao nastavak obavljanja dve ili više funkcija pojedinim funkcionerima do kraja mandata. Agencija je najavila podnošenje predloga za ocenu ustavnosti ovog zakona Ustavnom sudu (Milenković, 2010a: 101), što i jeste uradila, a Ustavni sud doneo je odluku da je obavljanje duplih funkcija neustavno. Ovaj primer nam govori o pokušajima partija u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti da rade mimo zakona i ustava, a Agencija treba na takve primere da ukaže i spreči zloupotrebu.
Zaključak
Neki autori smatraju da do kraja 2010. godine nijedna od kontrolnih institucija tzv. četvrte grane vlasti nije uspela da dobije značajnija ovlašćenja za kontrolu nad izvršnom vlašću (Pavlović i Stanojević, 2010: 71). Za razliku od toga, u Izveštaju Evropske komisije[19] pohvaljuje se rad Zaštitnika i Poverenika (Mijatović, 2011: 10-12). I zaista, čini se da su pohvaljeni s razlogom. Građani mogu u potpunosti da veruju ovim institucijama, iz više razloga. Pre svega, u javnosti su stekli izuzetan ugled, jer Saša Janković (Zaštitnik) i Rodoljub Šabić (Poverenik) imaju veliko poverenje javnosti, koje su stekli radom, predanošću, profesionalnošću i istrajnošću u poslu. Njima tek predstoji veliki posao, ali bitno je da su najteži, početni deo posla, obavili veoma uspešno. Naime, političke elite u Srbiji su ove institucije implementirale u politički sistem pod pritiskom. One nikako nisu želele kontrolu nad svojim činovnicima i partijskim kadrovima. Međutim, nakon uspešno preboljenih početnih bolesti, političke podrške samo na papiru i gotovo nikakvih uslova za rad danas ove institucije čine svakog pojedinca sigurnijim i štite ga od zloupotrebe uprave.
Srbija mora još mnogo da radi na reformi političkog i pravnog sistema kako bi bila država uređena vladavinom prava, ali što se tiče nezavisnih kontrolnih institucija uprkos mnogim manama i relativno smanjenim nadležnostima, reforma političkog sistema sa formiranjem ovih institucija ide u pravom smeru. Pobrojani oblici spoljne kontrole uprave su za sada odmakli najdalje u sprovođenju zakona radi kojih su i osnovani, stekli su ugled i kredibilitet, što uz postojeće mehanizme i mere koje poseduju, čini sistem legitimnijim, transparentnijim, efikasnijim i odgovornijim. Osim navedenih institucija, u nezavisne kontrolne institucije spadaju još i: Državna revizorska institucija osnovana 2005. godine[20], i Poverenik za zaštitu ravnopravnosti osnovan 2009. godine, a izabran 2010. godine[21] i dr.
Footnotes:
[1] Zakon o zaštitniku građana, čl. 1 i 2.
[2] Ustav Republike Srbije, čl. 138
[3] Zakon o zaštitniku građana, čl. 17 - 23.
[4] Prema Ustavu RS (čl. 138.) to su: Narodna skupština, predsednik Republike, Vlada, Ustavni sud, sudovi i javna tužilaštva.
[5] Ustav RS, čl. 138; Zakon o zaštitniku građana, čl. 11.
[6] Primer: obaveštenje Zaštitnika građana, 18 - 1267/10, del. br. 13 952, od 19.08.2010.
[7] Zakon o lokalnoj samoupravi, čl. 97
[8] Redovni godišnji izveštaj Zaštitnika građana za 2010. godinu
[9] Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, čl. 32.
[10] Ustav RS, čl. 51.
[11] Prema Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (čl. 22.) to su: Narodna skupština, predsednik Republike, Vlada, Vrhovni sud, Ustavni sud, Republički javni tužilac
[12] Izveštaj o sprovođenju zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i zakona o zaštiti podataka o ličnosti za 2010. godinu
[13] Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije, čl. 3.
[14] Nasleđene nadležnosti Republičkog odbora za rešavanje sukoba interesa koji je bio preteča Agencije
[15] Nacionalna strategija Srbije za pristupanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji, 2005, str. 32 - 33.
[16] Zakon o finansiranju političkih aktivnosti, čl. 28.
[17] Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije, čl. 51.
[18] Godišnji izveštaj o radu Agencije za borbu protiv korupcije za 2010. godinu, str. 23 - 24.
[19] European commission, sec (2010), Serbia 2010 Progress Report, 1330, http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/key_documents/2010/package/sr_rapport_2010_en.pdf (pristupljeno 23. avgusta 2011.)
[20] Ustav RS, čl. 96; Zakon o državnoj revizorskoj instituciji
[21] Zakon o zabrani diskriminacije, Nevena Petrušić 2010. godine izabrana za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti
Bibliografija:
Bastija, Frederik (1998), Zakon, Novi Sad: Global Book.
Begović, Boris (2007), Ekonomska analiza korupcije, Beograd: Centar za liberalno-demokratske studije.
Biserko, Sonja - ur. (2009), Ljudska prava, demokratija i – nasilje, Godišnji izveštaj: Srbija 2008, Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava.
Goati, Vladimir (2007), Porodična zadruga, u: „Peščanik FM:knjiga 8" (ur. Lukić, Vuković), Beograd: Peščanik.
Hajek, Fridrih (1998), Poredak slobode, Novi Sad: Global Book.
Humbolt, Vilhem (1991), Ideje za pokušaj određivanja granica delotvornosti države, Sremski Karlovci: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
Lilić, Stevan (1995), Upravno pravo, Beograd: Savremena administracija.
Lok, Džon (1978), Dve rasprave o vladi, Beograd: Mladost.
Marković, Ratko (2008), Ustavno pravo i političke institucije, Beograd: Pravni fakultet.
Mijatović, Boško (2011), Srpske institucije i politike iz evropskog ugla, u: „Institucionalne reforme u 2010. godini" (ur. Mijatović, Boško), Beograd: Centar za liberalno-demokratske studije.
Milenković, Dejan (2009), Pravo na podnošenje predloga i peticija, Beograd: Komitet pravnika za ljudska prava – YUCOM.
Milenković, Dejan (2010a), Nastanak, razvoj i problemi kontrolnih tela u Srbiji posle 5. oktobra, u: „Razvoj demokratskih ustanova u Srbiji - deset godina posle" (ur. Pavlović, Dušan), Beograd: Heinrich Boll Stiftung.
Milenković, Dejan (2010b), Priručnik za primenu zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, Beograd: Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.
Monteskje, Šarl (1989), O duhu zakona, Beograd: Filip Višnjić.
Nosov, Andrej - ur. (2009), Vodič kroz instituciju ombudsmana, Beograd: Inicijativa mladih za ljudska prava.
Pavlović, Dejan (2010), Reforma pravosuđa u Srbiji nakon 5. oktobra, u: „Razvoj demokratskih ustanova u Srbiji - deset godina posle" (ur. Pavlović, Dušan), Beograd: Heinrich Boll Stiftung.
Pavlović, Dušan i Stanojević, Ivan (2010), Predsednik Republike, institucionalni dizajn i politički feleri, u: „Razvoj demokratskih ustanova u Srbiji - deset godina posle" (ur. Pavlović, Dušan), Beograd: Heinrich Boll Stiftung.
Prokopijević, Miroslav (2010), Sloboda izbora, Beograd: Zavod za udžbenike.
Rols, Džon (1998), Teorija pravde, Podgorica: CID.
Stojanović, Boban (2011), Demokratija je konsolidovana onda kada je demokratija postala „jedina igra u gradu“?, Beograd, neobjavljen seminarski rad iz predmeta: politički sistemi novih demokratija - FPN.
Vasić, Radmila i Čavoški, Kosta (2007), Uvod u pravo, Beograd: Službeni glasnik.
Vasović, Vučina (2006), Savremene demokratije, Beograd, Službeni glasnik.
Vujačić, Ilija (2004), Kapitalizam, edukativna serija - epizoda 3: Povratak slobode ili put u ropstvo, http://www.katalaksija.com/sr/index.php?option=com_content&task=view&id=373&Itemid=67, (pristupljeno 23.avgusta 2011.), Beograd, Katalaksija.
Živković, Miloš (2010), Vladavina prava, u: „Institucionalne reforme u 2009. godini" (ur. Mijatović, Boško), Beograd: Centar za liberalno-demokratske studije.
Zakoni i drugi pravni akti:
Ustav Republike Srbije, „Službeni glasnik RS“, 98/2006.
Zakon o zaštitniku građana, „Službeni glasnik RS“ br. 79/2005, 54/2007.
Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, „Službeni glasnik RS” br. 120/2004, 54/2007, 104/2009, 36/2010.
Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, „Službeni glasnik RS“ br. 97/2008.
Zakon o agenciji za borbu protiv korupcije, „Službeni glasnik RS”, br. 97/2008, 53/2010.
Zakon o lokalnoj samoupravi, „Službeni glasnik RS“, br. 129/2007.
Zakon o finansiranju političkih aktivnosti, „Službeni glasnik RS“, br. 43/2011.
Zakon o državnoj revizorskoj instituciji, „Službeni glasnik RS“, br. 101/2005, 54/2007.
Zakon o zabrani diskriminacije, „Službeni glasnik RS", br. 22/2009.
Redovni godišnji izveštaj Zaštitnika građana za 2010. godinu; Zaštitnik građana (2011), br. 48 – 220 / 11.
Izveštaj o sprovođenju zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i zakona o zaštiti podataka o ličnosti za 2010. godinu, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (2011), br. 011-00-01138/1/2010-01.
Godišnji izveštaj o radu Agencije za borbu protiv korupcije za 2010. godinu, Agencija za borbu protiv korupcije (2011).
Nacionalna strategija za borbu protiv korupcije, „Službeni glasnik RS”, br. 82/2005.
Nacionalna strategija Srbije za pristupanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji, Vlada Republike Srbije (2005).
Strategija reforme državne uprave u Republici Srbiji, Vlada Republike Srbije (2004).
European commission, sec (2010), Serbia 2010 Progress Report, 1330, http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/key_documents/2010/package/sr_rapport_2010_en.pdf (pristupljeno 23. avgusta 2011.)
No comments:
Post a Comment