Kako nam se desio Vučić?

Odgovor na pitanje iz naslova je suština ovog bloga, ali osim toga pokušavam da klasifikujem oblik režima kakav danas postoji u Srbiji. Od 2012. godine u Srbiji ne postoji jasna institucionalna podela zaduženja i funkcija. Nakon izbora 2012. godine Aleksandar Vučić je osoba koja se pita za sve. Apsolutno sve. Ono što je ključno, on je 2014. godine na izborima ostvario neverovatan rezultat i dobio ogromnu podršku biračkog tela. Upravo je to tema. Kako nam se to desilo?

1. Jedan od razloga svakako jeste potpuni propast partija koje su bile deo DOS-a ili su nastale iz tih partija. Nezadovoljstvo građana njihovim vladanjem svakako jeste razlog ogromne podrške Vučiću, jer je on viđen kao „veliki spasitelj“. Međutim, to ne može potpuno da objasni podršku koju uživa u biračkom telu. On se pozicionirao kao osoba koja je „za narod“, a svi ostali su za tajkune i lopove i uspeo je u potpunosti da eksploatiše nove linije rascepa koje su postale dominantne u Srbiji.

2. Vučić je postao prototip političkog lidera kakvog građani u Srbiji žele. Kada kažem građani, mislim birači, a kada kažem birači znam da to nije samo krug ljudi koje poznajem, već mnogo širi krug, koji dominantno svoje stavove oblikuje kroz duboko utemeljene vrednosti koje se ogledaju kroz političku kulturu i pre svega kroz „stare“ medije. Ovo društvo voli da „pati“. Da, patnja je u srži ovog društva (najveći istorijski događaj nam je patnja). Zato je Vučić svoje nastupe napravio patetičnim, jer zna da ljudi to vole. Sa druge strane, osim izražavanja patnje, naše društvo ipak voli i vođe. Voli lidere. Voli one koji viču, koji zapovedaju, čija je poslednja. Vole onog ko će da nas izvuče iz te patnje koju i sam prepoznaje. Mi vapimo za pojedincima koji će da nas vode kroz život, time skidajući odgovornost sa nas samih, vapimo za isceliteljem rana i „Bogom“ koji će nas povesti u bolje sutra. Vučić sjajno glumi iscelitelja i vođu u bolje sutra, to moramo da mu priznamo. Možda nekome to deluje smešno, ali očigledno određenom delu biračkog tela to deluje onako kako oni žele i oni ga takvog prepoznaju.

3. Jedan od razloga zašto nam se desio Vučić jeste i stari psihološki podsticaj birača koji vole da glasaju „za pobednike“. Ovo nikako ne smemo da zaboravimo. Svima je pred izbore 2014. godine bilo jasno da će SNS uzeti najveći broj glasova, a politički nepismeni ljudi se poklanjaju projektovanim pobednicima. U vezi sa tim jeste i naredni razlog, a to je:

4. Rast članstva SNS-a i izraženi aktivizam njihovih pristalica sa željom da iz toga izvuku lične pogodnosti. Ako već znate da će SNS biti pobednik izbora, i ako imate projekciju da će vladati u narednih nekoliko izbornih ciklusa, građani koji su u lovu na politički profit (zaposlenje, veze, direktne budžetske koristi – jednom rečju: korupcija) imaju podsticaj da pristupaju toj partiji. Situacija u Srbiji često tera građane da se učlanjuju u partije u potrazi za hlebom. U takvoj situaciji nije teško mobilisati masu pristalica. Sa druge strane, oni potpuno razočarani ostaju sa strane, i udaljavaju se od političkog života. Zato toliki broj pristalica SNS-a tek dobija na značaju.

5. I ključna stvar, koja je povezana sa sve prethodne četiri jesu mediji. Da se ne zavaravamo, i dalje televizije dominantno kreiraju javno mnjenje u Srbiji. I mislim da je, osim davanja širokih pogodnosti svojim pristalicama kroz javni sektor, uticaj na medije ključna stvar Vučićeve vladavine. Sećamo se svi i Feketića i poplava, ali nekako ostaje po strani da se kroz medije jako teško može čuti mišljenje drugačije od Vučićevog. Kontrolom medija i sadržaja se direktno održava vizija kreiranja lidera iscelitelja i velikog vođe. Kao samo jedan od primera kontrole medijskog sadržaja navodim što se nigde nije mogla čuti kritika na meru smanjenja plata i penzija i „novog ekonomskog plana“ za oporavak zemlje. Kritike toga su se mogle videti na internetu, pre svega na društvenim mrežama i preko blogova, ali na televizijama – nigde. Da ne pominjem ukidanje nekih kultnih emisija i autora poput Sarape i Olje Bećković, jer je svima jasno šta se sa Utiskom nedelje dešava (videti više: link). To je model kojim se guši svako drugačije mišljenje i ne ostavlja mogućnost opoziciji ili nekim drugim političkim akterima da deluju. Nije kontrola medija izmišljena od strane Vučića, ali ju je doveo do savršenstva. Da ne govorim posebno i o pokušaju kreiranja mnjenja kroz tzv. "internet botove". Svi znamo kako to izgleda. Uđite na bilo koju vest i čitajte komentare.

Ne mogu, a da ne postavim pitanje: „Da li je Srbija demokratija?“ i ako nije, šta je? U Srbiji postoje slobodni i opšti izbori, ali sa ovakvom kontrolom medija i manipulacijom kroz medije je teško da se izbori mogu okarakterisati kao pošteni. Jer ne vodi se politička borba samo u izbornoj kampanji, partije vode kampanju permanetno. Demokratskog režima nema bez slobodnih medija, posebno u XXI veku. Režim Slobodana Miloševića se definiše kao kompetativni autoritarizam. Imao je demokratske procedure i autoritarnu vladavinu, ali je i otvarao širok prostor za organizaciju i delovanje opozicije. Režim Aleksandra Vučića ne ograničava opoziciju formalno-pravno, ali sa ovakvom kontrolom medija i sadržaja koji se prikazuje, u definisanju današnjeg režima se teško može koristiti element kompeticije u punom obliku. Da li klizimo u izborni autoritarizam u kome se sve više guši (naravno, sofisticiranim metodama) politička utakmica uz pomoć medija?