Ako je racionalan - Vučić će biti predsednički kandidat

Naredne godine će se održati predsednički izbori u Srbiji. Nakon izbora Vlade RS u avgustu sam pisao kako su predstojeći predsednički izbori uticali na čekanje i  formiranje iste i šta su bili uzroci tome (link – engleska verzija teksta, link – preneto na srpskom, link – predstavljanje teksta u emisiji). Tada sam naveo nekoliko scenarija koji su mogući da se dese. Između ostalog da je moguće da će se premijer Aleksandar Vučić kandidovati za predsednika. Iako deluje da nema želju da bude kandidat za predsednika, to ne znači i da neće. Cilj ovog teksta jeste da ukaže na to da ukoliko bude racionalno razmišljao – Vučić će se kandidovati naredne godine za predsednika Republike Srbije. I za to imam nekoliko objašnjenja:

1.      Vučić je racionalan političar

Bez obzira što smatram da su politike koje kreira i sprovodi Vlada izuzetno loše i destruktivne po Srbiju i što su tehnike i metode vladanja premijera Vučića izrazito populističke i autoritarne, ono što se njemu ne može osporiti – to je racionalnost u donošenju političkih odluka (ciljno-racionalno odlučivanje). Teorija racionalnog izbora ukratko kaže da su ljudi racionalni i da odluke donose na osnovu procene troška, dobiti i rizika određenog (ne)činjenja, odnosno da će nešto učiniti ukoliko dobit prevazailazi troškove.

Kao što znamo, jedini i osnovni cilj svakog političara jeste (re)izbor i sve odluke koje su se ticale direktno političkih (izbornih) stvari, Vučić je dugo promatrao i na kraju donosio racionalne odluke što su rezultati svih prethodnih izbora i pokazali. Svoje političke projekcije u prethodne četiri godine sam zasnivao upravo na pretpostavkama da je Vučić racionalan i pokazalo se da sam bio u pravu (1) predviđanje da neće biti izbora 2013. godine iako su ih svi politički analitičari najavljivali; 2) predviđanje sa početka 2015. godine da će biti parlamentarnih izbora 2016. godine iako su svi politički analitičari i mesecima kasnije govorili da ih neće biti, kao i sam premijer koji ih je negirao).

Vučić je izuzetno svestan da kandidat SNS-a ne sme da izgubi na predsedničkim izborima. Srpska naredna stranka je postala dominantna stranka u partijskom sistemu Srbije koja je u prethodna dva izborna ciklusa osvojila gotovo 50% (2014. i 2016. godine) glasova, a sa druge strane ne postoji politički akter koji danas sigurno računa na 10% podrške birača. Kao prvo, ne sme se desiti da SNS nema kandidata na izborima (bilo je i takvih medijskih najava), a ne sme se desiti ni da se Tomislav Nikolić kandiduje kao samostalni kandidat pored nekog drugog kandidata SNS-a. Pojavile su se i najave da bi neka nepartijska ličnost mogla biti kandidat SNS-a. To je poprilično neozbiljno za partiju sa tolikom podrškom. I to bi pokazalo svu ogoljenost SNS-a i dokazalo svima da je SNS ustvari partija jednog čoveka, odnosno partija u kojoj ne postoji nijedan drugi iole važan i iole kredibilan kandidat. Partija sa tolikom podrškom mora da ima kandidata za predsednika iz sopstvene partije.  

Kao drugo, eventualni poraz kandidata SNS-a (bio to Nikolić ili bilo ko drugi) bi doneo ogromnu političku i medijsku moć celokupnoj „opoziciji“ (u kakvom god se ona stanju nalazila i ko god je činio) i mogla bi simbolički, ali i situaciono da označi početak kraja vladavini SNS-a. Vučić se ne plaši lidera opozicije (niti ima razloga) jer je svestan da oni nemaju skoro nikakvih šansi na predsedničkim izborima ko god bio kandidat SNS-a, ali se plaši nepartijskih kandidata (videti poglavlje 3). Zato, ukoliko Vučić bude merio i vagao troškove, dobiti i pre svega rizike – uvideće da je najbolje za njega i njegovu partiju da se lično kandiduje i izvesno ubedljivo pobedi na tim izborima.

2.     Kontekst predsedničkih izbora

Jedna od opcija da se ovakav scenario izbegne (u kom će Vučić „morati“ da se kandiduje) jeste da zajedno sa predsedničkim izborima opet raspiše i vanredne parlamentarne, pa da u sveobuhvatnoj kampanji predsedničke izbore gurne u drugi plan i namakne kandidatu SNS-a pobedu. Iako i dalje ne otpisujem ni ovu opciju (koja bi takođe bila racionalna, ali nešto rizičnija), zadržaću se na kontekstu u kome neće biti istovremeno novih prevremenih parlamentarnih izbora.

U tom slučaju bi ovo bili predsednički izbori koji se održavaju odvojeno od parlamentarnih izbora. Što je možda još bitnije, izbori bi bili odvojeni i od lokalnih. Ovo je bitno zbog dve stvari: 1) Kao prvo, pitanje je na čemu će se zasnivati predsedničke kampanje kandidata? U prethodnih 15 godina, predsednički kandidati su bili predsednici partija, nosioci parlamentarnih lista i vodili su policy orijentisane kampanje. I uvek su u drugi krug prolazili kandidati najjačih partija koje su osvajale najviše glasova na parlamentarnim izborima. Toga naredne godine neće biti. Svi će biti svesni da Vučić kao premijer ostaje čovek koji vodi politiku i predsednički izbori će biti potpuno drugorazredni izbori; 2) Sa druge strane, odsustvo opštih lokalnih izbora (verovatno će izbori biti održani samo u gradu Beogradu) dovodi do upita motivisanosti lokalnog članstva da učestvuje u kampanji. S obzirom da se ne bore za svoje političke položaje i privilegije, da nema ni parlamentarnih izbora, a da se ne bore ni za lidera stranke (koji je očigledno jedini kohezioni faktor SNS-a i njegov rejting to dokazuje) – lokalno članstvo neće imati interes da radi u kampanji kao što su radili u nekim prethodnim. SNS jeste partija sa ogromnim članstvom, ali su i oni umorni od učestalih kampanja, a mnogi i razočarani jer SNS ne može da „uhlebi“ baš sve aktiviste i članove. Ovo su kontekstualni faktori koje Vučić sigurno ima u vidu.

3.     Kako birači glasaju?

Važno je pogledati i rezultate ranijih predsedničkih izbora. Zanimljivo je istaći da u prethodna tri izborna ciklusa (2004, 2008, 2012) za predsednika, kandidat koji je osvojio najviše glasova u prvom krugu – u drugom nije bio izabran za predsednika republike. Osim toga, rezultate je jako teško tumačiti (pre svega 2012) zbog istovremenog održavanja i parlamntarnih izbora i širokih predizbornih koalicija koje su predvodili predsednički kandidati. Osim toga, pitanje podrške u drugom krugu koje daju drugi bitni politički subjekti i sami kandidati iz prvog kruga mogu biti od važnosti. Kandidat SNS-a svakako može dobiti zvaničnu podršku svih partija i njihovih lidera iz svoje široke koalicije. Verovatno može očekivati i podršku lidera SPS-a (pitali smo se svi zašto je SPS deo i ove vlade, eto možda odgovora). Ipak, pitanje je koliko će se članstvo i pre svega simpatizeri i glasači drugih partija odazvati pozivu da se glasa za kandidata SNS-a.

Međutim, ono što je obeležilo sve predsedničke izbore od 2004. godine do danas – jeste tzv. „glasanje protiv“. Tako Tomislav Nikolić nikako nije mogao da pobedi Borisa Tadića dok se nije odvojio od SRS-a, a nemojte misliti da je upravo on pobedio 2012. godine zato što je bio „idealan kandidat“. Nije. Pobedio je jer su građani glasali protiv Borisa Tadića.

To je „izborna baza“ koje mora da se plaši Aleksandar Vučić. Bez obzira na neverovatno veliku glasačku mašineriju koju SNS sigurno ima. Ubeđen sam da u prvom krugu, ko god bio kandidat SNS-a (Nikolić ili bilo ko drugi) ne može da osvoji ni blizu milion i osamsto hiljada glasova koliko je ove godine na izborima osvojila lista koju je predvodio Aleksandar Vučić. Poprilično sam ubeđen da je ta cifra nedostižna i za drugi krug izbora.

Ono što opozicija mora da uradi, to je da se u što širem obimu dogovori oko nepartijskog kandidata (licitiralo se sa više imena) koji će sigurno imati široku „izbornu bazu“ ljudi koji su spremni da osim glasa „za“, daju tom kandidatu i „glas protiv“. To je vrsta efekta koja ne proizilazi iz sinergije opozicionih partija, već iz razočaranosti građana u političke stranke i političku scenu na kojoj su godinama isti ljudi. I ovo bi bila prilika da tu razočaranost manifestuju kroz podršku nepartijskom kandidatu. Imajući u vidu kontekst izbora (prethodno poglavlje) i njihovu „drugorazrednost“ – izbori bi zaista mogli biti glasanje „za čoveka i njegovu biografiju“, a tu Tomislav Nikolić ili bilo koji drugi kandidat SNS-a osim Vučića zaista mogu da izgube. Broj onih koji su spremni da glasaju „protiv“ starih ljudi u politici u korist nekog novog koji bi promešao političku scenu je veliki.

Da li će se Vučić suočiti sa rizikom da predsednički kandidat SNS-a izgubi izbore – ostaje da vidimo. Definitivno je da se o tome ne govori previše upravo iz razloga što i dalje nije odlučio i da razmišlja šta mu je činiti. Pratiće se rejtinzi političara, diskreditovaće se potencijalni nepartijski kandidati i pre nego što postanu kandidati, meriće se svaki potez i ispitivati moguće poseldice. Ono što je sigurno – ako Vučić bude racionalno razmišljao, ipak će on biti kandidat na predsedničkim izborima.

* Iako je premijer Vučić više puta izjavio da ga predsednički izbori ne zanimaju i da se sigurno neće kandidovati, prisetimo se samo koliko puta je izjavio da prevremenih parlamentarnih izbora 2016. neće biti (link, link, link, link), pa je ipak odlučio da ih bude. Opravdanje za izbore, kandidaturu, skraćenje mandata ili slično u Srbiji nikad nije teško pronaći.