Naredne godine će se održati predsednički izbori
u Srbiji. Nakon izbora Vlade RS u avgustu sam pisao kako su predstojeći
predsednički izbori uticali na čekanje i formiranje iste i šta su bili uzroci tome (link
– engleska verzija teksta, link
– preneto na srpskom, link
– predstavljanje teksta u emisiji). Tada sam naveo nekoliko scenarija koji su
mogući da se dese. Između ostalog da je moguće da će se premijer Aleksandar
Vučić kandidovati za predsednika. Iako deluje da nema želju da bude kandidat za
predsednika, to ne znači i da neće. Cilj
ovog teksta jeste da ukaže na to da ukoliko bude racionalno razmišljao – Vučić će se kandidovati naredne godine za predsednika Republike
Srbije. I za to imam nekoliko objašnjenja:
1. Vučić je racionalan
političar
Bez obzira što smatram da su politike koje kreira
i sprovodi Vlada izuzetno loše i destruktivne po Srbiju i što su tehnike i
metode vladanja premijera Vučića izrazito populističke i autoritarne, ono što
se njemu ne može osporiti – to je racionalnost u donošenju političkih odluka (ciljno-racionalno
odlučivanje). Teorija racionalnog izbora ukratko kaže da su ljudi racionalni i
da odluke donose na osnovu procene troška, dobiti i rizika određenog
(ne)činjenja, odnosno da će nešto učiniti ukoliko dobit prevazailazi troškove.
Kao što znamo, jedini i osnovni cilj svakog političara
jeste (re)izbor i sve odluke koje su se ticale direktno političkih (izbornih) stvari,
Vučić je dugo promatrao i na kraju donosio racionalne odluke što su rezultati
svih prethodnih izbora i pokazali. Svoje političke projekcije u prethodne
četiri godine sam zasnivao upravo na pretpostavkama da je Vučić racionalan i
pokazalo se da sam bio u pravu (1) predviđanje
da neće biti izbora 2013. godine iako su ih svi politički analitičari
najavljivali; 2) predviđanje
sa početka 2015. godine da će biti parlamentarnih izbora 2016. godine iako
su svi politički analitičari i mesecima kasnije govorili da ih neće biti, kao i
sam premijer koji ih je negirao).
Vučić je izuzetno svestan da kandidat SNS-a ne
sme da izgubi na predsedničkim izborima. Srpska naredna stranka je postala
dominantna stranka u partijskom sistemu Srbije koja je u prethodna dva izborna
ciklusa osvojila gotovo 50% (2014. i 2016. godine) glasova, a sa druge strane
ne postoji politički akter koji danas sigurno računa na 10% podrške birača. Kao
prvo, ne sme se desiti da SNS nema kandidata na izborima (bilo je i takvih
medijskih najava), a ne sme se desiti ni da se Tomislav Nikolić kandiduje kao
samostalni kandidat pored nekog drugog kandidata SNS-a. Pojavile su se i najave
da bi neka nepartijska ličnost mogla biti kandidat SNS-a. To je poprilično
neozbiljno za partiju sa tolikom podrškom. I to bi pokazalo svu ogoljenost
SNS-a i dokazalo svima da je SNS ustvari partija jednog čoveka, odnosno partija
u kojoj ne postoji nijedan drugi iole važan i iole kredibilan kandidat. Partija
sa tolikom podrškom mora da ima kandidata za predsednika iz sopstvene partije.
Kao drugo, eventualni poraz kandidata SNS-a (bio
to Nikolić ili bilo ko drugi) bi doneo ogromnu političku i medijsku moć celokupnoj
„opoziciji“ (u kakvom god se ona stanju nalazila i ko god je činio) i mogla bi
simbolički, ali i situaciono da označi početak kraja vladavini SNS-a. Vučić se
ne plaši lidera opozicije (niti ima razloga) jer je svestan da oni nemaju skoro
nikakvih šansi na predsedničkim izborima ko god bio kandidat SNS-a, ali se
plaši nepartijskih kandidata (videti poglavlje 3). Zato, ukoliko Vučić bude
merio i vagao troškove, dobiti i pre svega rizike – uvideće da je najbolje za
njega i njegovu partiju da se lično kandiduje i izvesno ubedljivo pobedi na tim
izborima.
2. Kontekst predsedničkih
izbora
Jedna od opcija da se ovakav scenario izbegne (u
kom će Vučić „morati“ da se kandiduje) jeste da zajedno sa predsedničkim
izborima opet raspiše i vanredne parlamentarne, pa da u sveobuhvatnoj kampanji
predsedničke izbore gurne u drugi plan i namakne kandidatu SNS-a pobedu. Iako i
dalje ne otpisujem ni ovu opciju (koja bi takođe bila racionalna, ali nešto
rizičnija), zadržaću se na kontekstu u kome neće biti istovremeno novih
prevremenih parlamentarnih izbora.
U tom
slučaju bi ovo bili predsednički izbori koji se održavaju odvojeno od
parlamentarnih izbora. Što je možda još bitnije, izbori bi bili
odvojeni i od lokalnih. Ovo je bitno zbog dve
stvari: 1) Kao prvo, pitanje je na čemu će se zasnivati predsedničke kampanje
kandidata? U prethodnih 15 godina, predsednički kandidati su bili predsednici
partija, nosioci parlamentarnih lista i vodili su policy orijentisane kampanje.
I uvek su u drugi krug prolazili kandidati najjačih partija koje su osvajale
najviše glasova na parlamentarnim izborima. Toga naredne godine neće biti. Svi
će biti svesni da Vučić kao premijer ostaje čovek koji vodi politiku i
predsednički izbori će biti potpuno drugorazredni izbori; 2) Sa druge strane,
odsustvo opštih lokalnih izbora (verovatno će izbori biti održani samo u gradu
Beogradu) dovodi do upita motivisanosti lokalnog članstva da učestvuje u
kampanji. S obzirom da se ne bore za svoje političke položaje i privilegije, da
nema ni parlamentarnih izbora, a da se ne bore ni za lidera stranke (koji je
očigledno jedini kohezioni faktor SNS-a i njegov rejting to dokazuje) – lokalno
članstvo neće imati interes da radi u kampanji kao što su radili u nekim
prethodnim. SNS jeste partija sa ogromnim članstvom, ali su i oni umorni od
učestalih kampanja, a mnogi i razočarani jer SNS ne može da „uhlebi“ baš sve
aktiviste i članove. Ovo su kontekstualni faktori koje Vučić sigurno ima u
vidu.
3. Kako birači glasaju?
Važno je pogledati i rezultate ranijih
predsedničkih izbora. Zanimljivo je istaći da u prethodna tri izborna ciklusa
(2004, 2008, 2012) za predsednika, kandidat koji je osvojio najviše glasova u
prvom krugu – u drugom nije bio izabran za predsednika republike. Osim toga,
rezultate je jako teško tumačiti (pre svega 2012) zbog istovremenog
održavanja i parlamntarnih izbora i širokih predizbornih koalicija koje su predvodili
predsednički kandidati. Osim toga, pitanje podrške u drugom krugu koje daju
drugi bitni politički subjekti i sami kandidati iz prvog kruga mogu biti od
važnosti. Kandidat SNS-a svakako može dobiti zvaničnu podršku svih partija i
njihovih lidera iz svoje široke koalicije. Verovatno može očekivati i podršku
lidera SPS-a (pitali smo se svi zašto je SPS deo i ove vlade, eto možda
odgovora). Ipak, pitanje je koliko će se članstvo i pre svega simpatizeri i glasači drugih partija odazvati pozivu da se glasa za kandidata SNS-a.
Međutim, ono što je obeležilo sve predsedničke
izbore od 2004. godine do danas – jeste tzv. „glasanje protiv“. Tako Tomislav Nikolić nikako nije mogao da pobedi
Borisa Tadića dok se nije odvojio od SRS-a, a nemojte misliti da je upravo on
pobedio 2012. godine zato što je bio „idealan kandidat“. Nije. Pobedio je jer
su građani glasali protiv Borisa Tadića.
To je „izborna baza“ koje mora da se plaši
Aleksandar Vučić. Bez obzira na neverovatno veliku glasačku mašineriju koju SNS
sigurno ima. Ubeđen sam da u prvom krugu, ko god bio kandidat SNS-a (Nikolić
ili bilo ko drugi) ne može da osvoji ni blizu milion i osamsto hiljada glasova
koliko je ove godine na izborima osvojila lista koju je predvodio Aleksandar
Vučić. Poprilično sam ubeđen da je ta cifra nedostižna i za drugi krug izbora.
Ono
što opozicija mora da uradi, to je da se u što širem obimu dogovori oko
nepartijskog kandidata (licitiralo se sa više
imena) koji će sigurno imati široku „izbornu
bazu“ ljudi koji su spremni da osim glasa „za“, daju tom kandidatu i „glas
protiv“. To je vrsta efekta koja ne proizilazi iz sinergije opozicionih
partija, već iz razočaranosti građana u političke stranke i političku scenu na
kojoj su godinama isti ljudi. I ovo bi bila prilika da tu razočaranost
manifestuju kroz podršku nepartijskom kandidatu. Imajući u vidu kontekst
izbora (prethodno poglavlje) i njihovu „drugorazrednost“ – izbori bi zaista
mogli biti glasanje „za čoveka i njegovu biografiju“, a tu Tomislav Nikolić ili
bilo koji drugi kandidat SNS-a osim Vučića zaista mogu da izgube. Broj onih
koji su spremni da glasaju „protiv“ starih ljudi u politici u korist nekog
novog koji bi promešao političku scenu je veliki.
Da li
će se Vučić suočiti sa rizikom da predsednički kandidat SNS-a izgubi izbore –
ostaje da vidimo. Definitivno je da se o
tome ne govori previše upravo iz razloga što i dalje nije odlučio i da
razmišlja šta mu je činiti. Pratiće se rejtinzi političara, diskreditovaće se potencijalni nepartijski kandidati i pre nego što postanu kandidati, meriće se svaki potez i ispitivati moguće poseldice. Ono što je sigurno
– ako Vučić bude racionalno razmišljao, ipak će on biti kandidat na
predsedničkim izborima.
* Iako je premijer Vučić više puta izjavio da ga
predsednički izbori ne zanimaju i da se sigurno neće kandidovati, prisetimo se
samo koliko puta je izjavio da prevremenih parlamentarnih izbora 2016. neće
biti (link,
link,
link,
link),
pa je ipak odlučio da ih bude. Opravdanje za izbore, kandidaturu, skraćenje
mandata ili slično u Srbiji nikad nije teško pronaći.
1 comment:
Samom cinjenicom da predsednik imenuje koordinatora sluzbi bezbednosti, Vucicu je od najviseg moguceg znacaja da to ne dodje u opozicione ruke. Voleli mi ili ne, drzavom i dalje upravljaju stari DBovci i tu lezi centar njegove moci.
Post a Comment