Има ли пилота у опозиционим авионима (НИН)

 

Ауторски текст за НИН (број: 3652, 24.12.2020)

Овај текст није „гажење“ опозиције док лежи на поду уништена од стране пропаганде која долази од власти свакодневно. Ово је апел за дозивање у памет – да се уради шта се може урадити (или макар да се сами не упуцају) јер за мање од 16 месеци, најкасније крајем априла 2022. године, одржаће се редовни председнички и локални избори у граду Београду, као и ванредни парламентарни избори. Александар Вучић и његова СНС су увлачењем СПС-а, а посебно СПАС-а у де факто једнопартијску владу осигурали да ове странке неће имати кандидате на председничким изборима, али и подршку и заједничку страну пре свега за изборе у Београду где Александар Шапић има некакву подршку од које може зависити владајућа већина и где ће избори сасвим сигурно бити неизвесни. Иако је захтев за ванредним изборима требало да буде један од првих корака опозиције након бојкота, Вучић их је заказао пре него што је и формирана Влада чиме је узео један од најједноставнијих захтева које је опозиција могла да испоручи. И не само то, већ сада их је сместио у заједнички оквир – у априлу 2022. године када њему истиче први председнички мандат, као и када је редовни термин за Београд. И Вучић је овим заокружио свој план за наредне изборе. 

 За то време, опозиција лети као да није у авиону са пилотом, већ као да је ненавођен пројектил. Односно, велики део опозиције је свео своје активности и захтеве на то да дођу међународни посредници како би се водио дијалог између власти и опозиције и пролазе месеци чекајућих их. Повремено су се могли чути захтеви за раздвајањем избора, али без озбиљнијег притиска. Нажалост, али и ово је делимично закаснела реакција и опозиција (Савез за Србију) је након бојкота избора, с обзиром на излазност у Београду већ 22. јуна морала да изађе са захтевом за ванредним изборима у Београду који готово сигурно не би био услишен и испуњен до сада, али би био добар кец у рукаву пред преговоре и разговоре уз посредство Европског парламента, па би се то можда и могло очекивати у наредном периоду. Овако, Вучић је свестан предности које му доноси истовремено одржавање избора и тешко да ће од тога одустати чак и под највећим притиском који би дошао из ЕУ. Када смо код Савеза за Србију, некако ми и даље није јасно зашто је ова групација престала да постоји и зашто је преименована и олабављена у Удружену опозицију Србије (УОПС), при том скраћена за Двери, а проширена са маргиналним покретима или појединцима. Шта год ко мислио о овом савезу, у истраживањима је био друга политичка опција и гледајући 2020. годину и бојкот избора, свакако је много боље прошао од остатка опозиције који је на изборе изашао и тамо се у потпуности полупао и поред сниженог изборног прага од 3%. Не само да је СЗС угашен, него као да су одмах почели и нови разлази унутар новог УОПС-а, а које сада полако кулминира у току разговора око тога са којим захтевима (и ко ће их све потписати) дочекати тако очекивано посредовање Европског парламента, а све у складу са питањем да ли је могућа и да је потребна сарадња са онима који су изашли на изборе и како се истиче – са онима који су прекршили „Споразум са народом“. 

 Али да погледамо и шта раде они који су на изборе изашли. Не рачунајући странке и покрете попут Заветника и Левијатана или Српску радикалну странка која је ближа СНС-у него остатку опозиције, остали који су изашли на изборе, а сви они су одбијали да буду део СЗС из углавном идеолошких разлога, окупили су се у један фронт који није формалан, али макар личи на нешто што би био лабави Савез за Србију 2.0. Ако се није могло бити у политичкој групацији која се бори за боље изборне услове са Демократском странком или са Дверима зависи са које сте стране, како се сада исто то ради иако су са једне стране Нова странка или Покрет слободних грађана, а са друге стране Демократска странка Србије или Доста је било? Иако је деловало да ће овај блок да се групише и укрупни – већ је дошло и овде до размимоилажења. Од најављеног уједињења Покрета слободних грађана и Нове странке изгледа да неће бити ништа, а макар делује да је ПСГ нашао заједнички језик са ССП-ом Драгана Ђиласа са којим су изашли заједно на изборе у Београду 2018. године (а од кога су у међувремену хтели да се дистанцирају) па тако сада заједно ПСГ и ССП уз ДС припремају изборне услове за Европу. А управо то представља камен спотицања за рад УОПС-а јер Јеремићева Народна странка сматра да нема и не сме бити сарадње са онима који су „издали бојкот“ и који су учествовали на „Вучићевим лажним изборима“ и за њих је ПСГ неприхватљив исто колико и УДС или неко трећи. Додатно, спорови између ССП и Народне трају већ неко време и делује да су ове две партије из дана у дан све више удаљене једна од друге. 

Ако сте ме до сада испратили – ко, шта, како и са ким, онда ћемо још да завијемо овај текст и само да подсетимо да је требало да дође до уједињења Демократске странке (ДС, СДС Бориса Тадића и ЗЗС Небојше Зеленовића), али да је то давно пропало прво са Тадићем, а онда и са Зеленовићем који је након губитка Шапца кренуо у свој нешто другачији пут, па је уз партнерство са Не давимо Београд које је било очекивано и рационално, направио и партнерство са Грађанским демократским форумом (био део листе УДС на изборима) које му може бити само тег око врата и које ће га заувек држати на минималним процентима подршке. Подсетимо и на то да у ДС-у и даље трају унутрашњи сукоби док се чека формална одлука Министарства државне управе и локалне самоуправе о томе да ли ће бити промењен заступник ове странке. Треба свему овоме додати и то да су се десиле промене руководства у три опозиционе организације – у ПСГ-у, у Новој и у ГДФ-у. Међутим, у сва три случаја су друга или трећа особа тог покрета замениле дотадашње председнике који су остали или у органима организација (формално) или неформално особе од значаја те је тешко говорити о некаквим озбиљнијим променама у овим организацијама или сношењу одговорности за изборни дебакл. Ако се сетимо увода у овај текст, власт готово да зна све око предстојећих избора. У опозицији се изгледа не зна ништа – ни око чега. 

Последњих дана се води озбиљан опозициони рат око тога ко је права, а ко лажна опозиција и са ким има или нема сарадње. И са једне стране могу да разумем и оне који кажу нема сарадње са онима који су изашли на изборе и који су „продали бојкот и грађане“ јер се онда поставља питање кредибилитета и одговорности, али могу и да разумем оне који желе што већи опозициони фронт јер заиста јесте важан сваки гласач и не треба се одрећи ниједног, а камоли више хиљада или десетина хиљада бирача. С тим што, поред тога да ли су бојкотовали или су изашли на изборе, имам значајније питање око кога ће тешко бити компромиса – а то је питање да ли су се одређене партије легално кандидовале на изборима. Дуго сам се бавио питањем прикупљања потписа за кандидовање на овогодишњим изборима и оно што сам пронашао у званичним документима РИК-а захтева одговоре на многа питања. А верујем да ће тек морати да се одговора на питања када новинари истраживачких медија дођу до нових сазнања и доказа у вези са овом темом. Према томе опозициони актери код којих постоје озбиљна питања у вези са потписима – или ће дати објашњење о тим потписима (које тешко да ће да смисле јер не постоји, јер да постоји чули бисмо га одавно) или ће да признају како су дошли до потписа, извине се, одговорни за то да сносе политичке последице и сви редом умешани да поднесу оставке и да те партије или покрети у потпуности промене своје руководства, па да се онда те организације надају некаквом опроштају остатка опозиције и бирача. Да се односи ресетују и да се крене испочетка на здравим основама. Јер ова тема може бити камен озбиљног спотицања. Другачије не видим излаз из овога јер ће ове дилеме да поједу целокупну опозицију у периоду који је испред нас. 

А то је управо она ствар која је неопходна да би се размишљало о било каквој победи или кораку напред. Да се опозиција не бави својим међусобним нетрпељивостима, да се односи изгладе и освеже, да се потпише и осигура међусобно ненападање, да се заједнички наступа прво у борби за изборне услове, а онда и на неким поштенијим изборима. Заједничка борба, наступи, јасне поруке, груписање или профилисање, све то може да води ка томе да се опозиционим бирачима понуди нада да је промена могућа, а то је најважнији корак ка самој промени. Посебно што се Вучић већ сада потрудио да додатно све закомпликује спајањем избора, па могу само да замислим у шта може да се претвори опозиционо калкулисање ко, како и са ким на градске или парламентарне изборе, ко ће бити кандидат за председника, да ли један или два, или су ипак три председничка кандидата боља него два, да ли на градске изборе изаћи у две или три колоне, а на парламентарне у једној или обрнуто. Ако се опозиција не дозове памети, то ће бити мучно чак и за посматрати. 

 Ово што се тренутно дешава више личи на опозиционо ратиште него на нешто што ће донети промене за годину и по дана. Зато је неопходна одговорност једних, флексибилност других, али пре свега разум свих. Нису нам потребни опозициони авиони без пилота, већ капетани који ће да пилотирају тим авионима и да грађанима обезбеде политичке промене. 

 Бобан Стојановић Политиколог и докторанд на ФПН