Funkcionisanje srpske privrede: profit privatni, gubitak javni

Kako funkcioniše privreda u Srbiji jako se dobro vidi na primeru proizvodnje i prodaje malina. Vest (link) koju sam pročitao u petak o tome da je uništen veliki deo roda malina je još jednom pokazala deo sadašnjeg privrednog mehanizma.

Pre svega, kada se radi o malinama potrebno je prikazati neke osnovne podatke. „Proizvodnja maline je značajna baza poljoprivrednog razvoja u nekim delovima Srbije, naročito u zapadnom delu naše zemlje. Preko 200.000 stanovnika Srbije se bavi proizvodnjom ovoga voća. Razvijenije zemlje Evrope su izuzetno zainteresovane za otkup ovog voća, pa se oko 95% roda maline izvozi. Površina na kojoj se uzgaja malina je 15 000 hektara, pa smo prema ovoj statistici na drugom mestu u Evropi (Čolić, 2013: 1).“

Kao što podaci pokazuju, malina je proizvod za kojim postoji tražnja, međutim javlja se problem na relaciji od proizvodnje maline do skladištenja pa do distribucije. Ono što je pre svega prvi problem, to je pitanje skladištenja i tu glavnu ulogu imaju vlasnici hladnjača (u daljem tekstu: hladnjačari). Oni su u Srbiji udruženi i drže jednu vrstu monopola (ista otkupna cena, ne postoji konkurencija). Poenta je da se cena ne formira tržišno, već praktično jedna dobro organizovana grupa hladnjačara određuje otkupnu cenu. Gotovo svake godine su proizvođači malina (u daljem tekstu: malinari) nezadovoljni tom cenom i iz godine u godinu se dešavaju određene vrste protesta, prosipanja i gaženja malina, blokade puteva i sl. uglavnom sa (čuvenom) porukom „DRŽAVA D’URADI NEŠTO“, a to nešto je uglavnom bio zahtev da država subvencioniše razliku između otkupne cene koju traže malinari i koju nude hladnjačari. Postojale su inicijative i da se formiraju određene asocijacije malinara koje bi za cilj imale između ostalog i izgradnje hladnjača ne bi li se ukinuo monopolistički položaj koji imaju hladnjačari.

Ipak, u celoj ovoj priči se javljaju dva fenomena. Prvi je taj da dobro organizovana grupa hladnjačara koristeći svoj monopolistički položaj može da određuje otkupnu cenu maline. Sa druge strane, problem kolektivnog delanja je očigledno prisutan kod malinara i oni svake godine imaju problem sa prodajom malina. Paradoks je u tome što se malinari opredeljuju za strategiju da je neophodno da ih država zaštiti, pa se tako u svim inicijativama za formiranje asocijacije malinara kao prvi cilj izdvaja dobijanje subvencija od države. I tada malinari često rešavaju problem kolektivnog delanja, ali na ad hoc način, izvlačenjem subvencija od države.

Ekonomija zasnovana na subvencijama! To je fenomen države Srbije. Iako postoji tražanja za svakom malinom koja se proizvede u Srbiji i na kojoj može odlično da se zarađuje, ovde se stvorio sistem koji jedan takav posao moraju da plaćaju poreski obveznici. Sa jedne strane hladnjačari koriste svoj položaj i otkupljuju maline po nižim cenama. Sa druge strane, malinari na kraju (nakon protesta, blokada puteva itd.) prodaju maline po traženoj ceni jer država subvencioniše razliku u otkupnoj/traženoj ceni. Država ne štampa novac, da bi subvencionisala malinare, taj novac mora da uzme od poreskih obveznika, svih građana Srbije. Na taj način, malinari rešavaju svoj problem time što unosan posao subvencionišu poreski obveznici, a hladnjičari dodatno profitiraju jer koristeći monopolistički položaj plaćaju nižu cenu maline proizvođačima jer država pokriva razliku. I jedni i drugi na kraju dobro zarade (hladnjačari mnogo više), a sve to plaćaju poreski obveznici koji teško žive plaćajući ogromne poreze.

Na ovu priču nadovezujem i vest od petka. Smatra se da je sneg u aprilu uništio rod maline u vrednosti od 15 miliona evra. Ono što se prvo moglo čuti od malinara jeste da se "nadaju da će im država pokriti tu štetu" (ponavljam, država = poreski obveznici, svi mi). I to je jedini vid odgovora malinara na mogućnost propadanja roda maline. Nikakvo osiguranje roda kada se posadi. Ništa. Jedini vid zaštite vide u novcu poreskih obveznika.

 Svaki biznis je rizičan. Kada otvarate frizerski salon u Beogradu suočavate se sa rizikom neuspeha i propasti. Ako krećete da uvozite automobile suočavate se sa tim rizikom. Ako proizvodite roletne imate rizik da će posao propasti i da ćete biti na gubitku. Ako gajite kukuruz, žito ili maline rizik je da rod neće uspeti i da će propasti. Međutim, ako ne propadne - profit i uspeh su samo vaši, privatni. Sve što zaradite na onom poslu koji ste ste pokrenuli je vaše (naravno kada se odbiju porezi). Ali, morate i da snosite sami rizik posla i neuspeh ako do njega dođe. Ukoliko propadne frizerski salon u Beogradu ne mogu svi građani, poreski obveznici snositi posledice. Isto je i sa malinama. Ukoliko je profit od malina kada dobro rode - privatni, onda i šteta koja nastaje zbog snega mora da bude - privatna, a ne javna. Privreda zasnovana na tome da kada posao dobro funkcioniše, da je profit privatni, a kada nastaje gubitak da je on javni (da ga pokrivaju svi poreski obveznici), ne funkcioniše. Posledice ovakve privrede svi vidimo.

Čolić, Ivana (2013), Problem kolektivnog delanja - primer sprskih malinara, završni esej na predmetu Javni izbor.