Nisam od
onih koji beže od političkih najava, predikcija, predviđanja ili generalno
promišljanja šta može da se desi. Često sam ispaljivao različite prognoze,
nekada grešio, ali neretko bio u pravu. Politička dešavanja su takva da su
zakonitosti i kauzalnosti retke, a predviđanja možete samo da zasnivate na
nekoj od teorija i da se nadate da ste startne pozicije aktera i okolnosti
dobro procenili. S obzirom na okolnosti koje ću zaista nazvati vanrednim – ipak
ću u ovom tekstu preskočiti krajnja predviđanja, ali ću pokušati da ponudim
nekoliko scenarija razvoja političkih dešavanja u godini koja je već tu i pre
svega da otvorim pitanja i dileme koje ne znam kako će se zatvoriti. Ono što
znam, za politikologe i novinare će godina pred nama sigurno biti zanimljiva,
za sve političare poprilično neizvesna, a za građane može predstavljati godinu
koja će im dati nadu da će se vanredno stanje završiti.
Prvo,
godinu ćemo morati da podelimo na pre izbora, na izbori dan i posle izbora. Kao
drugo, u svakom ovom periodu ne znamo šta možemo da očekujemo, kada će se šta
desiti, kako i na koji način. Da krenemo od onog šta znamo za sada.
Izbori će
se održati 26. aprila ili 3. maja – makar za sada tako izgleda. Ono što je
jedina nedoumica za mene u ovom trenutku oko pogleda raspisivanja i održavanja
izbora jeste da li će možda Zoran Radojičić (za one koji ne znaju, to je osoba
kojoj je Goran Vesić zamenik) podneti ostavku do sredine februara kako bismo
imali i izbore u Beogradu. Na taj način mogu da izbegnu održavanje redovnih
izbora 2022. godine uz predsedničke. U određenim političkim kalkulacijama, taj
faktor može biti jako značajan u godinama koje slede.
Iako je
opozicija tražila odlaganje izbora (putem lex
specialisa), usvajanje političkog dogovora i perioda od 9 meseci za
sprovođenje dogovora, deluje da su jako male šanse za tako nešto, ali i dalje
se ne bih usudio da ovaj scenario potpuno izopštim kao realnu mogućnost.
Evroparlamentarci su najavili posete Srbiji početkom godine i nisam siguran da
će moći da vide značajniji napredak u ispunjenju dogovorenih stvari, koje su
svakako daleko manji od neophodnih uslova za iole fer izbore. Verujem da će
period pre raspisivanja izbora obeležiti i pitanje ispunjenosti dogovorenog,
vrlo verovatno mogućeg minimalnog popuštanja RTS-a, ali i veće opozicione
aktivnosti kako bi ubedili međunarodne aktere da ne postoje osnovni uslovi za
izbore.
Mnoge
stvari već su poznate u vezi sa izbornom trkom koja sledi, ali šta je ono što
je do sad ostalo nepoznato? Rekao bih da ne znamo mnogo toga i da će se u prvih
nekoliko meseci ove godine voditi ozbiljan rovovski, taktički rat između
različitih subjekata na političkoj sceni, unutar samih političkih subjekata, a
naravno onda i ubeđivanje građana da se (ne)izađe na izbore. Odluke koje
partije donesu sada, mogu imati značajne kako kratkoročne, tako i dugoročne
efekte, a verujem da ni za koga neće biti lake i da su mnogi u ozbiljnim
dilemama.
Hajde da
pokušamo da raščivijamo odnose unutar vladajućih političkih subjekata. Prva
dilema je „Ko će s kim na izbore?“ Vučić je više nego svestan da prema svim
istraživanjima javnog mnjenja i realnom slikom Srbije kakvu je on svojim
autoritarnim i propagandnim metodama stvorio – trenutno samo tri politička
subjekta imaju podršku koji im daje mesta u parlamentu (koalicija oko SNS-a,
koalicija oko SPS-a i Savez za Srbiju) i vrlo dobro zna da kada SZS bojkotuje
izbore da je realna mogućnost da samo ove dve liste pređu cenzus. Ne može niko
reći da je normalno i demokratski da u jednoj zemlji samo vlast osvoji mandate
na izborima i to Vučić odlično zna. Zato ima jasan cilj – da izvuče što veći
broj opozicionih aktera na izbore, a posebno one koji imaju kakvu takvu šansu
da izborni prag preskoče, a kao drugo – ne bih se kladio na to da neko iz SNS
koalicije neće samostalno na izbore (uopšte me ne bi začudilo da Ljajićev SDPS
izađe samostalno na izbore).
Takođe,
socijalisti mogu biti kratkoročno najveći gubitnici bojkota izbora od strane
opozicije, jer je moguće, a možda i izvesno da će morati da odu u opoziciju.
Zato su i ponudili predizbornu koaliciju SNS-u, kako bi osigurali mesto u Vladi
kakvi god rezultati izbora bili. Iako deluje da će SNS lako da odbije ovu
ponudu i pošalje SPS glatko u opoziciju nakon izbora da bi „glumili nekakvu
demokratiju“, ono što je kec u rukavu Ivice Dačića su predsednički izbori.
Vučiću ne treba SPS kao opozicija, a posebno mu nije potreban Dačić kao
predsednički kandidat 2022. Nisam siguran šta će biti Vučićeva odluka, ali znam
da on zna da mora pažljivo da odigra u
ovim odnosima. Da li će izabrati taktiku da SPS zadrži u lokalnim vlastima i da
samo „glume“ opoziciju na republičkom nivou ili će eventualno u periodu nakon
izbora raditi na tome da uništi SPS u naredne dve godine i preotme taj deo
biračkog tela, odluka je za koju nisam siguran šta je Vučiću isplativije.
Znamo da
SZS bojkotuje izbore, kao i pokreti Dosta je bilo i Ne davimo Beograd. Prošle
godine sam dosta puta pisao i govorio kako u Srbiji postoji 5 relevantnih
opozicionih subjekata, a to su četiri stranke u okviru Saveza za Srbiju
(Demokratska stranka, Narodna stranka, Stranka slobode i pravde i Dveri) i
Pokret slobodnih građana. I delom se ovde krije suštinska opoziciona dilema i
usudiću se da predviđam. Pokret slobodnih građana će bojkotovati izbore i na
taj način zaokružiti relevantnu bojkot opoziciju. Za opozicione političke
partije je ozbiljna dilema da li učestvovati ili ne na izborima i 2019. jeste
bila godina ozbiljne debate o bojkotu. Međutim, u odluku PSG-a sam skoro
siguran, a ta odluka će vrlo verovatno i Novu stranku naterati u bojkot.
Najveći gubitnici predstojećih izbora će biti oni politički subjekti koji su opozicija,
koji izađu na izbore, a koji neće preskočiti izborni prag. Iako im ni u slučaju
ulaska u parlament ne predviđam blistavu budućnost, u slučaju ne ulaska u
parlament mogu odmah da zaključaju prostorije partije i bace ključ u Dunav ili
Savu jer im neće biti potreban.
Drugi deo
opozicionih političkih aktera je već odlučio da na izbore izađe (Šapićev SPAS,
DSS, verovatno i SMS, GDF, SRS, LSV, LDP). Tu je i Vacićeva Srpska desnica i
još neki krajnje upitni likovi i njihove organizacije. Ono što je zajedničko
svim ovim pobrojanim akterima je to što su desetinama hiljada glasova udaljeni
od preskakanja izbornog praga. Ako pogledamo konzervativniji, patriotski ili
nacionalni deo ovih partija – o koalicijama nema reči, a i jedini koji ima
kakav – takav rejting Aleksandar Šapić ide samostalno (uz Milana Stamatovića)
na izbore. Ostali gotovo da nemaju nikakve šanse.
Građanski
deo partija ili ima izričito ograničenu podršku (LSV isključivo u Vojvodini i
LDP) ili gotovo da nemaju nikakvu prepoznatljivost (SMS i GDF), odnosno imaju
prepoznatljivost izraženu u hiljadama ljudi ili nekoliko desetina hiljada.
Dobaciti do cenzusa, pa čak i u širim koalicijama je makar za mene nemoguća
misija, posebno ako bi te koalicije uključivale LDP i LSV jer bi se teško desio
bilo kakav sinergetski efekat. Odlukom PSG-a da bojkotuje izbore, verujem da se
razrešavaju opozicione izborne dileme, a jedini koji možda može da se umeša u
borbu za parlamentarni status jeste Šapićev SPAS.
Izbori
koji nam predstoje će biti borba za što veću izlaznost. SNS će u uslovima
bojkota svoj primarni cilj postaviti na izlaznost i radiće sve kako bi izvukli
ljude na izbore. Aleksandar Vučić je najavio da očekuje izlasnost ne manju od
50% i siguran sam da će učiniti sve da maksimalno umanji efekat bojkota. Nisam
siguran koliko će mu uspeti, ali sam siguran da će tokom izbornog dana špartati
džipovi celom Srbijom kako bi se građani izvukli na izbore.
Deo
javnosti smatra da će SNS pokušati da „pokrade“ i ove izbore, odnosno da će na
samim biračkim mestima umanjivati efekte bojkota. Jedni tvrde da će SNS narediti
svojim članovima i simpatizerima da glasaju za stranke opozicije ne bi li ih
prebacili preko cenzusa. Drugi tvrde da će u biračkim zapisnicima krivotvoriti
brojeve i tu im prebaciti deo glasova kako bi nekoliko listi prešlo cenzus i na
taj način umanjilo odsustvo legitimiteta. Treći smatraju da će potpuno lažirati
biračke zapisnike i da će na taj način podići izlaznost i mnoge liste prebaciti
preko cenzusa kako bi stvorili efekat sasvim normalnih izbora. Ja sam skeptik
po pitanju toga da smeju da potpuno lažiraju izbore na biračkim mestima i
smatram da čak ni tako dobro organizovana stranka ne može to da izvede (bilo
šta od navedenih opcija).
Ono što bi
opozicija mogla da uradi na izborni dan – da organizuje i to možda u saradnji
sa posmatračkom misijom OEBS-a koja će biti prisutna – predizborne i izlazne
ankete. Ili da angažuje međunarodne agencije i organizacije koje se time bave,
a u skladu sa mogućnostima koje stoje na raspolaganju. To može biti vid
kontrole izbora koji se bojkotuju, a i snažan argument da se čak i izbori na
kojima opozicija ne učestvuje kradu i nameštaju ako se takve manipulacije dese.
U slučaju bojkota izbora najrelevantnijih opozicionih aktera ne možete da imate
potpuno normalne izborne rezultate (sličnu izlaznost, da subjekti sa manje od
1% skoče na 5% u izbornom danu jer je čak i na izlaznost od 30% cifra od 120
000 birača nedostižna za opozicione partije koje će izaći na izbore, a da ne
pričam o 170 000 birača u slučaju izlaznosti od 50% koju Vučić najavljuje) i
sl. Nisam zagovornik ni teze da će SNS da preliva svoje birače drugima, nisu to
neki usputni lokalni izbori gde se takve stvari zaista dešavaju, jer bi to
značilo značaj gubitak glasova za SNS u odnosu na predsedničke izbore 2017. ili
parlamentarne 2016. godine u apsolutnim brojevima iako bi procenat svakako bio
veći.
Zadatak
za bojkot opoziciju do izbornog dana mora da bude pre svega da što više ljudi
sazna da se bojkot dešava i zašto se dešava. Kao priprema za neke buduće
okolnosti, odnose i izbore. U izbornom danu, opozicija bi mogla da organizuje
veliki protest u Beogradu. Kao neko ko godinama unazad piše za svetske medije o
izborima u Srbiji, znam koliko je važno to kako će svetski mediji preneti vesti
o izborima u Srbiji. Ako uz vest o održanim izborima i činjenicu da ih je
opozicija bojkotovala ode i slika sa nekoliko desetina ili stotina hiljada
ljudi na ulicama onih koji su bojkotovali te izbore, čak i oni međunarodni
akteri koji žele da daju legitimitet takvim izborima će imati problem sa tim.
Naravno, taj protest bi morao da bude dobro isplaniran i koordinisan bez
očekivanja da će tim protestom pasti vlast kako se građani ne bi razočarali tim
danom. To bi trebalo da bude samo slika koja se šalje kako bi se nakon izbora
izvršio pritisak da se izborni uslovi poprave i da se zahtevaju novi vanredni
izbori tek nakon implementacije svih traženih zahteva.
Opozicija
iz kampanje bojkota, mora odmah u izbornom danu da pređe u narednu fazu
kampanje za buduće izbore uz mehanizme koji joj stoje na raspolaganju
(institucionalna i vaninstitucionalna borba i traženje međunarodne podrške i
pritisaka na vlast u Srbiji). Slika izbora 2020, protesti, parlament koji se
formira nakon bojkotovanih izbora su efekti bojkota koje opozicija mora da
okrene u svoju korist. Više puta sam naglašavao – sam bojkot ne dovodi do
promene vlasti, ali bojkot 2020. zemlju dovodi do potpune političke krize koja
je započeta još tokom 2019. godine.
Do sada
je Srbija bila stabilna zemlja, čak i faktor stabilnosti u regionu zbog
međunarodne podrške koju je aktuelna vlast imala od strane Zapada zbog saradnje
i kooperativnosti, ali između ostalog i zbog unutrašnje legitimnosti i
stabilnih političkih odnosa u kojima je Aleksandar Vučić ubedljivo pobeđivao na
izborima na kojima su mu politički subjekti davali unutrašnji legitimitet.
Nakon svakih izbora je autoritarnost njegove vladavine rasla, a učešćem na
takvim izborima opozicija mu je produžavala vek trajanja. Srbija više nije
slobodna zemlja, a sa bojkotom izbora i ogoljavanjem karaktera političkog
režima stvara se snažna politička kriza koja će morati da se reši.
Da li će opozicija uspeti već tokom 2020. da se izbori za vanredne
iole poštene izbore u normalnim okolnostima – ne znam. Da li će bojkot biti
samo mehanizam da se vlast pritisne za vanredne izbore 2021. ili naredne
redovne predsedničke izbore – takođe ne znam. Ali znam da bojkot stvara krizu i
znam da po prvi put neće biti sve redovno i normalno. A Vučić je do sada
uspevao da prikaže Srbiju kao političku normalnu zemlju. Toliko dilema i
neizvesnosti nas očekuje, kriza je jedina sigurna u 2020.
No comments:
Post a Comment