Odgovor Bošku Jakšiću na tekst u Politici - „Bojkot, krah u najavi“

U petak 24. januara u Politici u rubrici „Pogledi“, Boško Jakšić je objavio tekst pod imenom „Bojkot, krah u najavi“. U datom tekstu vidim niz nelogičnosti i spornih argumenata, te imam potrebu da na njega odgovorim. Ipak, pre toga želim da naglasim da prema uglednom spoljno-političkom komentatoru i autoru kolumne, odnosno prema njegovom dosadašnjem radu, gajim duboko poštovanje. U svojoj kolumni je izneo mnogo stvari koje se mogu preispitati i drugačije tumačiti, pa ovim želim i da dodatno podstaknem polemiku na datu temu, iako smatram da je 2019. bila godina velike debate o temi opozicionog bojkota nasuprot izlaska na izbore. Naglasio bih, takođe, da sam ovaj tekst prvo poslao listu Politika, ali nisam dobio odgovor.

Krenimo redom. Prvo, gospodin Jakšić u svojoj kolumni navodi da je opozicija koja bojkotuje izbore rešena da ignoriše priliku koja se biračima pruža jednom u četiri godine i da biračima uskraćuje pravo da listićem u glasačkoj kutiji odrede koga bi da nagrade, a koga da kazne. Iako argument zvuči razumno, oko građanskog prava svih nas da glasamo moramo znati i neka ograničenja. Izbori bi i trebalo da budu nagrada ili kazna za vlast, ili davanje prilike opoziciji  da preuzme upravljanje državom. Međutim, kada birači donose odluke na osnovu partijske propagande i zlatnog doba koje vide na televiziji, ili kada moraju da glasaju (a uz to često i da nateraju druge) da bi zadržali posao  - onda to nije nagrađivanje ili kažnjavanje od strane birača, nego maltretiranje i mučenje tih istih birača zarad partije na vlasti. Ja bih više voleo da čujem kako će se uskratiti mogućnosti vlasti da ukida osnovna politička prava mnogim građanima i kada će omogućiti medijima da objektivno informišu građane kako bi mogli samostalno i na osnovu sopstvenog ubeđenja, a pri tom i objektivno informisani, da donesu odluku o tome kome će dati svoj glas. To je, gospodine Jakšiću, uskraćivanje prava i ignorisanje osnovnih ljudskih sloboda, a ne poziv da se izbori bojkotuju kako bi se građanima upravo u budućnosti slobodan izbor omogućio. Zatim, bojkot nikome ne uskraćuje pravo da glasa – poziva ih da ne glasaju kako bi ukinuli privid da žive u normalnoj državi i kako od njih niko ne bi pravio botove, podanike i uplašene građane. Takođe, građanima (makar onima koji će bojkot podržati) je dosta razočarenja i gledanja kako SNS i Vučić vladaju uz pomoć propagande, novca, pritisaka i ucenjivanja i siguran sam da im je preko glave izbora na kojima je njihov glas unapred izgubljen jer su partije vlasti pomenutim metodama sve pripremila da joj vlast nikako ne bude ugrožena. To, gospodine Jakšiću, nije korišćenje prava, nego saučestvovanje u imaginarnom događaju koje neko zove „izborima“, a koji su sve samo ne slobodan i objektivan izbor za građane u ovoj zemlji.

Dalje, gospodin Jakšić navodi da on zna da nema elementarnih uslova za održavanje slobodnih i poštenih izbora, ali zamera opoziciji na maksimalizmu i traženju ispunjenja svih preporuka (42) ekspertskog tima. Kao članu tog tima, malo mi i smeta što su partije opozicije delimično smanjile svoje zahteve, mada i sam priznajem da su pomenute teme medija i pritisaka na birača ubedljivo najvažnije. Svakako, vlast je od samog starta rekla da su sve to besmislice i da neće da razgovaraju ni o čemu od toga, a suštinski se 42 preporuke svode na popravljanje stvari u nekoliko oblasti (uz pomenute najvažnije: izborna administracija, birački spisak itd). Dok je bilo vremena da se o izbornim uslovima pregovara, vlast je odbijala bilo kakvo pominjanje razgovora ili pregovora. Onog trenutka kada su shvatili da se opozicija ne šali sa bojkotom, tada se vlast setila da o uslovima „pregovara“ kako bi smanjila efekte bojkota i neke od stranaka izvukla na izbore.

Treće, gospodin Jakšić navodi da je bojkot parlamenta u kombinaciji sa uličnim protestima i kritikama režima iz EU odradio posao. Ja bih rekao da jeste doneo neke pomake, ali daleko od toga da je odradio posao i da prava borba tek sledi. On navodi da su opozicioni političari krenuli da se (istina obazrivo) pojavljuju na ekranima RTS-a. Ako su po pola sata gostovanja Vuka Jeremića, Pavla Grbovića i Aleksandra Šapića popravljanje situacije u medijima, onda ste i Vi, gospodine Jakšiću, svesni u kakvim smo mi problemima i u kakvom društvu živimo. Izbori u takvim okolnostima nisu fer izbori. Pri tom ste zaboravili da se ništa u drugim medijima nije promenilo i da i dalje imamo, kako to kolega Cvijetin Milivojević voli da nazove – ”trovačnice javnog mnjenja” sa nacionalnim frekvencijama. Dalje navodite da su izglasana tri zakona koja barem teoretski treba da poboljšaju izborne uslove. Tu smo saglasni, iako se mogu delom povezati sa nekom od 42 preporuke koje se tiču funkcionerske kampanje, to je toliko malo i toliko ne menja opšte uslove da je suvišno i pominjati. U ”svete stvari” poput medija i pritisaka na birače nije ni taknuto. Osim ako obećanje da će biti izabrana 3+2 nova člana REM-a do kraja 2019. godine ne tumačite tako da ćemo se posle januara 2020. vratiti u 2019. da se to odradi. I navešću još samo jednu stvar – i ovo što se desilo do sada, razgovori, posredovanje, ta dva pojavljivanja na RTS-u, izmene zakona – nisu se desile jer se nekome tako htelo, već isključivo upravo pod pritiskom bojkota koga tako nipodaštavate kroz celu kolumnu. Toliko smo i dalje udaljeni od ravnopravnih izbornih uslova, da bi pojavljivanje na izborima značilo samo to da opozicija i građani na sve pristaju, a ako pristaju na sve - teško da istovremeno mogu da se žale na uslove utakmice u kojoj svojevoljno učestvuju.

Kao četvrto, gospodin Jakšić se opet vratio na birače i istakao da birači očekuju da se čuje makar jedan glas u Skupštini u njihovo ime? U onoj skupštini u kojoj se glasa na zvonce, u kojoj na svaku kritičku reč dobijate isključenje mikrofona i kazne. Nešto nisam siguran da birači koji nisu usmereni na SNS i SPS to žele u ovom trenutku, a posebno ne ako je cena pristanak na ovakve političke okolnosti.

Kao peto, gospodin Jakšić se pita zašto je opozicija obustavila tek otvorenu borbu u prisustvu evro-parlamentaraca. Zato što je to prisustvo imalo jedan jedini cilj – da se deo opozicije izvuče na izbore uz kozmetičke izmene kakve smo i dobili. Ne samo kozmetičke, nego i minimalne. Siguran sam da je gospodin Jakšić veoma dobro upućen kako je jedno takvo posredovanje izgledalo u Severnoj Makedoniji i siguran sam da je opozicija trebalo da zahteva takvo posredovanje od početka 2019. godine i da sada i dalje treba da insistira prvo na „Pribe izveštaju“, a onda i na takvim pregovorima. Aktivnosti i izjave Tanje Fajon i Vladimira Bilčika pokazuju da razumeju probleme u Srbiji i bojkot-opozicija mora na njih da računa.

Kao šesto, tvrdi se da je bojkot pasivizacija, bekstvo od realnosti, defetizam, status kvo i predaja Srbije vladajućoj koaliciji do narednih izbora. Kaže i da ne vidi razlog da vlast bilo šta radi na poboljšanju izbornih uslova kada joj niko ne dahće za vratom. Ja bih rekao da je bojkot upravo sve obrnuto. Pristajanje na ovakve političke okolnosti bi značilo pristajanje na sve i pasivizaciju u ušuškanosti u parlamentu. Bekstvo bi bilo prepustiti građane pritiscima i ucenama bez da se borite protiv toga, status kvo bi upravo bio izlazak na izbore, glumljenje normalnosti i davanje legitimiteta takvom obrascu vođenja politike i ove naše Srbije. Izlaskom na izbore pristajete na sve to. Zato je Vučić do sada bio faktor mira i stabilnosti, zato je posle svakih izbora režim imao sve više autoritarnih crta i metoda, upravo jer je opozicija pristajala na to i davala legitimitet svemu. Zašto bi Vučić pristao na poboljšanje izbornih uslova kada su i ovakvi dovoljni opoziciji da učestvuje na izborima i da zajedno sa vlašću glumi normalnu državu? E, kada svi shvate da ne živimo u normalnoj državi i da je Srbija država konstantne političke krize usled bojkota – onda se možda izborni uslovi pod pritiscima i poprave.

Dalje, sedmo, gospodin Jakšić se poziva na IPSOS-ovo istraživanje i procenu da će na izbore izaći preko 50% birača i da je zbog toga bojkot krah u najavi. U poslednjih godinu dana ne verujem ni jednom istraživanju rejtinga ili izlaznosti u Srbiji, ne zbog toga ko ih radi, već zbog toga što smatram da je gotovo nemoguće “uhvatiti” raspoloženje i stavove građana u ovakvim političkim okolnostima. Ipak, kada je već tu, žao mi je što nije pogledao nalaze istraživanja koje je radio FPN, a koje je kolega Vučićević predstavio na N1, a koji kažu da birači opozicije u velikoj većini podržavaju bojkot. Opet kažem, teško je danas verovati istraživanjima isključivo zbog gore navedenih stvari, ali ako se već potežu brojke, onda ja ističem ove brojke.

Kao osmo, gospodin Jakšić se poziva na zaključke uglednih svetskih politikologa koji smatraju da u zemljama izborne autokratije kakva je naša – strategija bojkota više šteti demokratiji nego što joj pomaže i da učešće u izbornom procesu i pod neravnopravnim uslovima donosi više koristi od bojkota. Delom bih se saglasio sa autorom teksta kome odgovaram oko definisanja režima u Srbiji, ali bih pre Srbiju nazavao hibridnim režimom - kompetativnim autoritarizmom gde su nas svetski politikolozi Levicki i Vej i smestili u svom tekstu iz 2020. godine u prestižnom Journal of Democracy. Voleo bih da čujem na koje svetske politikologe se poziva gospodin Jakšić (pre svega da bih pročitao te radove) jer ono što je domaća javnost uspela da „iskopa“ (nažalost imamo ograničen pristup međunarodnim naučnim časopisima) je tek poneki rad o uticaju bojkota na hibridne režime. Pozivam da pogledate sajt Peščanika i debatu koja se otvorila po tom pitanju, ali jedini rad koji se bavi direktnim uticajem bojkota na hibridne režime jeste rad Jana Smita – „Bojkot izbora i opstanak hibridnih režima“ u Comparative Political Studies koji je analizirao podatke o 264 režima i 107 zemalja sveta i došao do zaključaka da značajno raste verovatnoća da će režim izgubiti na budućim izborima nakon bojkota. Tako da bih zaista voleo da gospodin Jakšić podeli sa nama radove na koje se poziva, jer ono što smo do sada pronašli od politikološke literature – daje podstrek opoziciji da izbore bojkotuje.

Deveto, gospodin Jakšić ističe da Vašington i Brisel pozivaju opoziciju da izađe na izbore, te da im se opozicija bojkotom zamera i da će Zapad iz svojih razloga (Kosovo) dati legitimitet novoj vlasti, kao i da teorija o tome da će im uskratiti podršku nije realna. Zanimljivo je da ću ovde iskoristiti argumentaciju upravo Boška Jakšića iz gostovanja u emisiji Kontrasti na TV Al Jazeera, koje se dogodilo samo par dana pre nego što je izašla kolumna “Bojkot - krah u najavi”. U gostovanju je rekao da je pitanje bojkota i toga zašto Zapad ubeđuje opoziciju da izađe na izbore u direktnoj vezi sa Kosovom, navodeći da se očekuje da pitanje Kosova bude rešeno što je moguće pre, možda već i ove godine, kao i da potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma mora da ide u parlament, a da parlament daje legitimitet toj odluci. Pa dalje navodi ako je to krnji parlament ili parlament bez opozicije, to onda Vučiću jako smeta, takva jedna odluka dovodi taj legitimitet pod znak pitanja. Sada ne znam šta da uzmem kao važno – da li „krnji“ parlament dovodi u pitanje takvu odluku ili ne – i da li će Zapad svakako hteti da se na taj način odluka donese? U tom slučaju, Zapad će verovatno tražiti od Vučića da odmah rešava pitanje Kosova. To svakako nije nešto što vlasti odgovara, a jeste nešto što Vučića izmešta iz zone komfora u kojoj je bio svih ovih godina.

Deseto, gospodin Jakšić navodi da bojkot dovodi i do unutrašnjih podela u opoziciji. Nakon proglašenja bojkota od strane PSG-a, priča o podelama je završena, relevantna opozicija bojkotuje izbore, a ako smatra da u DS-u postoje podele oko toga – mora znati da je samo 4 člana glavnog odbora od blizu 200 glasalo protiv bojkota uz 10 uzdržanih. Tako da je ta podela samo medijske prirode. Mogu da se saglasim da ne treba javno prozivati one koji odluku još nisu doneli, već ih treba sačekati i ako se odluče na izlazak na izbore – ništa ozbiljnije se neće promeniti. Ako se pak odluče za bojkot – neka budu dobrodošli i to je sve.

Uz reči sa početka, izuzetno cenim i poštujem Boška Jakšića i voleo bih da se ova polemika nastavi.

Boban Stojanović

Politikolog i doktorand na FPN-u